Igrano-dokumentarna serija „Jovanka Broz i tajne službe“ se već tri nedelje prikazuje na Prvom programu RTS-a, pondeljkom u 22 časa. Priča o nekadašnjoj prvoj dami je privukla veliku pašnju gledalaca, što smo iskoristili kao podvod da o ovoj popularnoj seriji popričamo sa Nedeljkom Kovačićem koji je režirao svih deset epizoda.
Kako si se zainteresovao za priču o Jovanki Broz i zašto si se odlučio za formu dokumentarno-igrane serije?
Tokom saradnje sa producentkinjom Dankom Milošević i scenaristom generalom Svetkom Kovačem na izradi dokumentarno-igranog serijala o istoriji tajnih službi Srbije, koji je takođe u produkciji kuće GFC nedavno emitovan na RTS, rodilo se nekoliko zanimljivih ideja o mogućim budućim projektima. Interesantno je da su se sve te priče iz naše istorije koje su nam privukle pažnju za eventualnu obradu odnosile na ulogu žena naspram obaveštajnih struktura na ovim prostorima – što je kod nas retko obrađivana, a u današnje vreme veoma atraktivna tema. Jedna od priča bila je ta o Veri Pešić, špijunki iz epohe Drugog svetskog rata, koju smo želeli da uradimo u formatu igranog filma i TV serije, sa tome pripadajućom količinom romantizovanja i fikcije, dok smo za drugu priču – onu o Jovanki Broz – smatrali da je najprikladnije obraditi u igrano-dokumentarnom formatu, naprosto zato što smo zaključili da je tema o njoj istorijski bliža gledaocima, te stoga zahteva određenu objektivnost i ozbiljniji pristup, više zasnovan na činjenicama.
Predstavi nam svoje ključne saradnike na ovom projektu.
Serije „Jovanka Broz i tajne službe“ ne bi bilo, ili makar ne bi bila urađena u onoj meri kvaliteta kojom sam veoma zadovoljan, da nije bilo široke i sjajne, veoma posvećene ekipe saradnika – pored već pomenutih, producentkinje Danke Milošević i scenariste generala Kovača, koji je najveći poznavalac tematike obaveštajnih službi na našim prostorima, dragocen je doprinos kog su u pripremi i realizaciji projekta dali urednica serije Dragana Bokan, supervizorka produkcije Vesna Milić, direktor fotografije Ivan Grujić, pomoćnica režije Đurđija Radivojević, snimatelj zvuka Novica Jankov, scenografi Dragan Mićanović i Iva Ilić, kostimografkinja Nevena Milovanović, maskerka Dragana Injac, kompozitori Vladimir Đurić Đura i Milan Burda, montažerke Kristina Todorović i Tamara Kostić i supervizorka montaže profesorka Snežana Ivanović, dizajner zvuka Igor Perović i koloristkinja Biljana Ristivojčević Bižić… Zahvalan sam svima za koje nije bilo prostora da ih pomenem, a, svakako, i izvrsnoj glumačkoj ekipi koju smo uspeli da okupimo na ovom projektu.
Šta te je najviše iznenadilo u biografiji Jovanke Broz dok si pregledao građu? Sigurno je bilo dosta podataka koji ti nisu bili poznati od ranije…
Životna priča Jovanke Broz je do te mere široka i kompleksna, da je teško izdvojiti šta je u njoj najinteresantnije. Izuzetno mi je drago što je njena sestra Nada Budisavljević pristala da sa nama podeli svoja sećanja, jer je njeno svedočanstvo iz prve ruke o Titu i Jovanki dalo, uveren sam, čitavoj seriji jedan stepen kvaliteta više. Lično, najviše sam bio fasciniran burnim i bogatim emotivnim odnosom koji je postojao između Jovanke i Tita i koji svedoči o autentičnoj bliskosti i ljubavi koja je postojala između njih dvoje, uprkos svim političkim okolnostima koje se se kasnije isprečile njihovom braku. Takođe, zapanjuje me što je ta dostojanstvena žena držana u tako ponižavajućim uslovima decenijama nakon Titove smrti i nestanka socijalističke Jugoslavije kao i ključnih aktera umešanih u to – a zašto je tako bilo, ostaje misterija za koju nismo uspeli da nađemo zadovoljavajući odgovor.
Uporedi mi razlike i sličnosti u režiji igranih delova i dokumentarnih delova?
Igrane delove smo tretirali onako kako bismo radili i klasičnu igranu TV seriju, u donekle svedenijim uslovima kakve produkciono sa sobom povlači format koji smo izabrali – što će reći, nastajali su prevashodno na setu, na lokacijama, kroz igru glumaca, dok je dokumentarni deo, dakle intervjui sa sagovornicima i arhivska građa, formiran pre svega u montaži. Moram da istaknem i jedan zanimljiv a kod nas retko rađen postupak kog sam koristio, a to su „lažni dokumentarni“ intervjui, odnosno režirani razgovori s glumcima koji igraju likove kao da je zamišljena TV ekipa zaista otišla da snimi intervju s tim istorijskim ličnostima – sličan postupak koristi i Gordan Matić u svom filmu „Pucnji u Marseju“ koji upravo izlazi u bioskope.
Da li je od početka bilo planirano da Jovanku Broz tumači Snežana Savić, a Dugalić Tita? Kako je protekla saradnja sa ovim glumcima i kako si pronašao glumicu koja tumači Jovanku u mladosti?
Imali smo sreću da su Snežana Savić i Nebojša Dugalić od početka bili naš prvi izbor za uloge Jovane i Tita, i da je tako i ostalo. Veoma dobro smo sarađivali, oboje su divni ljudi i veliki profesionalci, i smatram da su oboje ostvarili izvanredne uloge. Što se tiče Milice Tomašević, koja igra mlađu Jovanku, upoznali smo je kroz proces kastinga za projekat „Vera“ i shvatili da bi bila sjajna u ovoj ulozi, a tako se i pokazalo.
Serija „Jovanka Broz i tajne službe“ je veoma gledana. Šta je to, po tvom mišljenju, što privlači gledaoce ovoj temi?
Izuzetno mi je drago što je serija popularna, jer mi to govori da je publika prepoznala veliki trud koji je uložen u to da dobijemo kvalitetan TV proizvod. Možda ne presudnu, ali svakako veliku ulogu u tome ima i momenat istorijske romantičnosti – da ne kažem baš nostalgije – u odnosu prema epohi naše istorije vezanoj za period SFRJ i nesumnjivi glamur koji je išao uz Jovanku i Tita.
Šta dalje? FCS je podržao projekat za igrani film „Vera“, pa me zanima koliko si tu odmakao sa pripremama?
Igrani film „Vera“ je u neposrednoj pripremi za realizaciju i nadam se da će, ako sve bude u redu, snimanje započeti na proleće sledeće godine i da će priča o Veri Pešić imati svoju premijeru pred gledaocima do kraja 2022, uz prateću seriju od deset epizoda koja će biti emitovana na RTS-u.
Razgovarao: Đorđe Bajić
Foto: Ivan Grujić,
Goran Kovačević