Odavno u bioskopima nije prikazivan jedan domaći film koji sa podjednakim uživanjem mogu da gledaju sve generacije. „Leto kada sam naučila da letim“, priča o „isprobavanju krila“ smeštena na čarobni Hvar, osvojila je gledaoce na prečac i bez rezerve. O ovom bioskopskom hitu, koji je pogledalo već 150.000 gledalaca, pričamo sa rediteljem Radivojem Rašom Andrićem.
Neizostavno pitanje za početak… Nedavno si se vratio iz Švedske gde je „Leto kada sam naučila da letim“ proglašen za najbolji evropski film za decu. Kakvi utiske donosiš iz Malmea?
U Malmeu smo imali dve projekcije, u publici su bila samo deca. Obe projekcije su više ličile na rok koncert, nego na projekciju filma. Deca su reagovala vrlo burno na sve što se dešava u filmu. Posle projekcije je bilo organizovano postavljanje pitanja, a ja sam odgovarao. Deca su bila jako zainteresovana, postavlja su pametna pitanja. I jedva smo uspeli da završimo taj razgovor jer pitanjima nikad kraja… Meni je jako drago što deca iz potpuno druge kulture nego što je naša tako dobro razumeju i reaguju na film. Nisam to očekivao, moram priznati. Na drugoj projekciji je bilo još šašavije, još je veći „rok koncert“ bio, čak je na kraju prišlo desetak dečaka i devojčica da im se hemijskom potpišem na podlaktice. Eto, ja ovakav, bez imalo sluha sam doživeo da se osećam kao rok zvezda. Moram da priznam da su mi ove reakcije više značile nego sama nagrada.
Čestitamo! „Leto kada sam naučila da letim” proglašen za najbolji evropski film za decu
Filmovi za mlade nisu tako česti u našoj kinematografiji. Otkud Radivoje Andrić u ovom žanru?
Fimovi za mlade i ne stoje tako loše, ali filmovi za decu su nažalost veoma, veoma, veoma retki. Nisam bio dovoljno pametan i hrabar da se sam upustim u snimanje dečjeg filma, prvi potez su povukli producenti Maja Popović i Milan Stojanović iz Sense produkcije. Oni su shvatili da je roman Jasminke Petrović idealan za ekranizaciju, oni su zainteresovali scenaristkinju Ljubicu Luković da pretoči roman u scenario, a potom su mene nagovorili da se upustim u vode filma za decu. U početku sam bio prilično uplašen, jer to nije moj fah, a i velika je odgovornost raditi za decu i sa decom. Pritom nisam režirao nikakav film, a kamoli dečji, skoro dva desetleća. Isprva sam odbio ponudu, rekao Maji i Milanu da ću im pomoći oko scenarija i oko svega ostalog, ali ne i da režiram. A onda sam pomislio – pa čekaj bre Radivoje, godinama govoriš kako nema ni blizu dovoljno filmova (i TV programa) za decu, a sad kad ti se ukazala prilika – ti se povlačiš kao miš. Umeš da pričaš kako se na decu ne obraća dovoljno pažnje, a da radiš nećeš. Pa mi je pala na pamet jedanaesta Marksova teza o Fojerbahu – „Filozofi su svet samo različito tumačili, ali radi se o tome da se on izmeni.“ U prevodu – ne pričaj nego radi. ’Ajde da bude i neka korist od onih silnih časova marksizma koje smo u moje vreme imali tokom celog školovanja.
Kako je tekao proces potrage za mladim glumcima koji su otelotvorili junake Jasminkinog romana?
Pripreme su presudne. Imali smo dovoljno vremena da se poslu biranja glumačke podele posvetimo koliko on zaslužuje. Najvažnije je imati dobar scenario, a sledeća najvažnija stvar je dobra podela… Imao sam sjajne saradnike, njih petoro, koji su se bavili kastingom. Troje ljudi u Beogradu – rediteljku Jovanu Gavrilović, glumce Milu Manojlović i Nikolu Todorovića. Jovana je tražila decu po školama glume i školama uopšte i snimala intervjue na osnovu kojih smo napravili prvi izbor od dvadesetak devojčica. Tada je Mila preuzela kormilo i radila sa decom, to je bio kao neki kratak kurs glume. Pratili smo kako koja devojčica „napreduje“ i sa onima koje su pokazivale napredak smo nastavljali rad. Potom smo suzili izbor, pa je Nikola do kraja priprema, a zatim i tokom snimanja, bio i ostao „vrhovni šef za decu-glumce“. Potom smo sa dve najbolje devojčice počeli da biramo glumice za ulogu baba Marije. Nismo bili neodlučni nego smo znali da između devojčice koja će igrati Sofiju i glumice koja će igrati njenu babu Mariju mora da se uspostavi čvrst kontakt. Gledalac bi morao posle prvog kadra da pomisli – aha, ovo su baba i unuka. Nije bilo vremena u filmu da se taj odnos gradi, on je morao biti jasan iz prvog kadra. Pošto nismo znali koja će kombinacija baba-unuka da upali, radili smo sve vreme sa obe devojčice jer smo na taj naćin povećali verovatnoću da će jedna od njih upaliti. Posle mnogo meseci (u tome nam je delimično pomogla korona jer smo zbog nje odlagali početak neposrednih priprema) konačno smo doneli odluku.
Za to vreme je Čejen Černić, rediteljka iz Hrvatske, tražila decu po primorskim gradovima i po ostrvima blizu Splita. Gledali smo snimke koja nam je slala, sužavali postepeno izbor na osnovu snimaka i došli do grupe od desetak dečaka i devojčica koji su dolazili u obzir za uloge Luke, Ane i nekoliko manjih uloga iz Lukine ekipe. Tada smo sa naše dve beogradske devojčice, Nikola i ja otišli u Split, tamo radili sa splitskom decom, uparivali, proveravali, osmatrali između koje dece će da se desi „klik“. Potom smo sa naše dve devojčice radili probna snimanja sa splitskim glumicama koje su dolazile u obzir za ulogu Luce. Kada smo napravili uži krug splitske dece, pozvali smo glumca iz Splita Gorana Markovića koji je sa dva kandidata za ulogu Luke uradio kratak kurs glume – raznorazne vežbe, igre, probe, ponavljanja… Sve nam je Goran to snimao, a mi na osnovu snimaka donosili odluke. Možda vam sve ovo izgleda preterano, previše vremena, previše sredstava potrošeno na ovaj segment priprema, ali verujte da nije tako. Jer ceo taj minuli rad se jako isplatio na snimanju.
Nijedno dete nismo izneverili, sva deca koja su bila zainteresovana a nisu dobila veće uloge su učestvovala na filmu. I to ne samo kao glumci ili statisti sa zadatkom, jedna devojčica nam je bila dragocena jer je čitala scenario i davala svoje primedbe, neka deca su kasnije činila kontrolne grupe koje su gledale tek izmontiran film, itd. Pokušali smo da nijedno dete ne bude razočarano. Važno je prvenstveno biti čovek, a tek onda filmadžija.
A saradnja sa sa starijim glumcima? Kako su se oni uklopili u čitavu priču?
Kada smo izabrali Klaru i kada smo izabrali Olgu, onda je sve išlo kao po loju. Prethodni posao biranja je bio mukotrpan, a probe sa Klarom i Olgom bile su uglavnom čista zabava. Igrali smo se, eksperimenisali, prekrajali scenario, menjali replike, smišljali fine detalje, usputne postupke, neočekivane indikacije, blesave radnje… Smišljali smo biografije junaka, pokušali biografije da otelotvorimo postupcima i radnjama koje će se videti u filmu. Tokom kastinga ti je pažnja rasuta na mnogo strana, gledaš svakodnevno veliki broj ljudi, a kada doneseš odluku i svedeš spisak na dva imena – onda je sva pažnja usmerena samo na to dvoje ljudi.
U jednom momentu nam se u Beogradu na probama priključila i Snježana Sinovčić, glumica iz Splita, pa smo probali sa njih tri. Doduše samo dva dana, ali i to nam je bilo dovoljno jer smo do tog momenta mnoge stvari već utvrdili i razradili. Hvala internetu, Viberu i Skajpu. Pa nam se priključio i Žarko Laušević. Sa njim smo imali samo jednu beogradsku probu – on, Olga i Klara – ali se iz te jedne probe videlo da će sve dobro funkcionisati. Hoću da kažem da smo tokom priprema uspeli sa napravimo probe svakog sa svakim, da isprobamo sve odnose. Deo tih proba se odvijao i na Hvaru, pred samo snimanje. Tamo smo uradili sve ono što nismo uspeli da ostvarimo u Beogradu, a to su probe Lauša sa splitskom decom, probe Lauša sa Snježanom, probe Lauša sa Vandom Boban koja igra tetku Dobrenku, pa probe Vande sa decom… Insistirao sam da moramo da do početka snimanja isprobamo svakog sa svakim. I na svakoj od tih proba smo pronalazili neko novo, bolje rešenje, neki novi detalj koji je scenu činio životnijom i/ili zanimljivijom.
Ovo je sad poruka mladim rediteljima i mladim glumcima – ne ulazite u snimanje bez proba! Probe su najdragocenija stvar koja postoji u ovom poslu. Na probama vidite da neke scene ne funkcionišu, pa menjate scene da bi profunkionisale. Vrlo često na snimanjima reditelji vraćaju glumce milion puta, prave milion dublova, a ne shvataju da nije problem u glumcu, nego u sceni. Kad se na probama utvrde stvari – onda nema potrebe za milion dublova. Na probama imate vremena, na snimanju nemate – pa se desi da snimite slabu scenu. Probajte ne samo glumce, probajte sve što se može isprobati. Mi smo isprobavali između ostalog i razne kreme za sunčanje, koja će najbolje da šljisne a da ne upralja kostim, od koje najmanje peku oči (to smo isprobavali na Nikoli i meni, nismo na detetu), u koji deo lica ruka treba da šljisne kremu a da krema ne bi ušla u oči, itd, itd. Probali smo ronjenje, Klara je išla na kratak kurs i u Beogradu i na Hvaru, probali smo kako će ranac da pukne, probali smo ples Olge i Snježane dok prave fritule… Jednom rečju – probe su majka.
Koliko je bilo teško pogoditi pravi ton filma i da li je bilo nekih bojazni oko dela u kome su prisutni odjeci rata?
To se merilo i odmeravalo na kaščicu… Pa i sitnije od kaščice – što bi stare domaćiće rekle: „na vr’ noža“ ili „prstohvat“… Znali smo da ne smemo da opteretimo film time, a sa druge strane u „odjecima rata“ se krije poruka filma. Dakle, poruka mora da bude jasna, ali ne prst u oko jasna, ne deklarativna, ona mora da izađe iz priče. Priča je najvažnija i sve mora da bude podređeno njoj, ako neki segment nije podređen priči, on počinje da štrči i obično (ako su reditelj i montažer pametni) – na kraju biva isečen u montaži. „Odjeka rata“ je bilo znatno više u ranijim verzijama scenarija (verovatno sam ja najkrivlji za to), ali smo to postepeno, kroz probe sa glumcima i kroz rad sa ostalim autorima (prvenstveno direktorom fotografije Dušanom Joksimovićem, ali i scenografkinjom Tajanom Čanić Stanković, kao i sa producentima) pročišćavali, ljuštili te viškove, skidali sve što bi moglo da bude „prst u oko“, odbacivali sve što štrči… Dakle, bilo je i bojazni, bilo je i muke, bilo je mnogo procenjivanja, analiziranja i odmeravanja. Nije bilo lako. Ali kad spoznaš da je priča koju pričaš vrhovni komandant, onda ti nije teško da sve što nije u funkciji priče odbaciš. Ne valja kad ideja pojede priču.
U filmu postoji veliki broj izuzetno zanimljivih kompjuterskih efekata. Da li je bio izazov uklopiti ih u priču?
Jeste. Ja sam malo „oldskul“ reditelj, nisam vičan tom segmentu posla. Na nesreću, i moja dva glavna saradnika – Dušan Joksimović u pripremama i na snimanju, a Dejan Urošević u montaži i postrodukciji – takođe su pomalo „oldskul“ orijentacije. Priskočili su nam u pomoć prvenstveno producenti, a potom i saradnici iz Slovačke iz studija za kompjuterske efekte. No, nikako nismo uspevali da postignemo ono što želimo. Borili smo se sa efektima i tokom pisanja scenarija i u pripremama i tokom rada na knjizi snimanja, pa tokom samog snimanja i na kraju u postprodukciji. I nismo izlazili kao pobednici iz te borbe. Potrošili smo mesece na rad na efektima, ali i dalje je bio – šipak. Počeli smo da padamo u beznađe. Do momenta kad nam se priključio majstor svog zanata Aleksandar Kostić Beca. On je u „Kenguru“ osmislio onaj svemirski brod na kraju filma, posle se nije mnogo bavio filmom, prešao je u kompjuterske igrice. A onda je pojavio kao anđeo i izvukao nas. Mnogo mu hvala.
„Leto kada sam naučila da letim“ je posvećeno našem vrsnom montažeru Marku Glušcu koji nas je, na žaslost, prerasno napustio. To je ispunjenje jednog starog obećanja, zar ne?
Marko je ostavio dubok trag u našoj, i ne samo našoj, kinematografiji. Montirao sva tri filma koja sam režirao pre „Leta“, i još preko trideset igranih dugometražnih filmova, desetak serija, dokumentaraca… Marko je bio dramaturg-montažer, krojio je ne samo tempo i ritam, nego i priču, likove i odnose. Ove godine se navršava deset godina od njegovog odlaska, ali film nije zbog toga njemu posvećen, desetogodišnjica je slučajno pala. Tada, pre deset godina, na komemoraciji sam rekao da će moj sledeći film, ako ga ikada snimim, biti posvećen njemu. I nisam to zaboravio, pa kako bih zaboravio. Drago mi je što je „Leto“ montirao Dejan Urošević, Markov višegodišnji saradnik. Ovom posvetom smo Urke, producenti i ja pokušali da produžimo Markovo trajanje u našoj kinematografiji.
Koji sledeći filmski projekat imaš u planu? I da li možeš javno da obećaš da će razmak između „Leta“ i sledećeg filma biti znatno kraći nego između „Kengura“ i „Leta“?
Trenutno se sa Srđom Anđelićem bavim nastavkom „Munja“. Ta ideja postoji već godinama, ali eto, izgleda da je sad blizu da sazri. Ne volim da pričam o budućnosti jer ova država je takva (a bogami i ceo svet postaje takav) da je skoro besmisleno gledati mnogo unapred. Baviš se sledećim danom i sledećom nedeljom i ulažeš sve snage u taj kratak period, pa ako ga preguraš ideš dalje. I onda na kraju možda i stigneš do cilja. Ja sam zagovornik mnoštva malih koraka jer te oni češće dovedu do cilja nego jedan veliki… Ne mogu ništa da obećam jer nije samo do mene. A ja vrlo držim do date reči. Ako nešto obećaš, onda to moraš da ispuniš po bilo koju cenu. Mislim da takav stav čoveka čini čovekom. Nažalost, to se baš izgubilo i skoro nestalo.
Sa Radivojem Rašom Andrićem razgovarao Đorđe Bajić