Ubrzo nakon berlinske premijere, „Dovlatova“ je ovih dana imala priliku da pogleda i beogradska/srpska publika, i to u okviru ponude ovogodišnjeg izdanja Festa. Naslovnu ulogu, lik istinski jedinstvenog ruskog pisca, novinara i disidenta, Sergeja Dovlatova, u ovom filmu reditelja Alekseja Germana mlađeg, odigrao je srpski glumac Milan Marić, sa kojim smo, evo, porazgovarali upravo o toj ulozi, ovom filmu i njegovom uspehu u Berlinu.
Da li si pre odlaska u Berlin uspeo da pogledaš konačnu i završnu verziju Dovlatova?
Film sam pogledao u Berlinu, na premijeri, pred punom salom. Možda to i nije bila najbolja ideja, ali nisam mogao da izađem iz sale i propustim da film pogledam baš u Berlinu.
Sa kakvim očekivanjima si polazio u Berlin, kakvu si sudbinu Dovlatovu slutio i priželjkivao?
Upravu ovakvu. Berlin je prošao fantastično. Još uvek se utisci sležu, ali sam prezadovoljan. Svi smo. Kritike su odlične, ljudi su divno reagovali, sve je prošlo najbolje moguće.
Kako je došlo do ove (tako krupne i tako značajne) uloge u pomenutom ostvarenju?
Srpska glumica, Danijela Stojanović, koja godinama živi i radi u Peterburgu me je jedan dan pozvala i pitala me da li sam zainteresovan za jedan kasting. Ruski reditelj želi da napravi film o jednom ruskom piscu. To mi je tada zvučalo kao samo još jedan poziv na kasting. Onda me je kontaktirala produkcija i tražili su mi da im pošaljem svoje crno-bele fotke, tako je sve krenulo. Sledeći krug kastinga je bio to da snimim monolog iz Čehovljevog Ujka Vanje na srpskom, u nekoliko varijanti, a poslednji krug kastinga je bio odlazak u Peterburg i rad sa Germanom na nekoliko scena iz scenarija. Kasting je bio srpsko-ruski. U početku je to bilo čudno, ali posle sedam sati kastinga, sve je to bilo najnormalnije. I onda su mi nakon nekoliko nedelja javili da sam dobio ulogu i tu kreće drugi deo priče.
Kako je izgledala saradnja sa rediteljem, Germanom mlađim?
Sa Aleksejem je bilo divno raditi. On je jedan od onih reditelja koji ne pričaju mnogo, mada, mi nismo ni imali vemena da pričamo i da se upoznajemo ne znam ni ja koliko. Ja sam došao u Rusiju, snimanje se malo pomerilo, za to vreme sam se gojio i imao časove ruskog jezika, tako da sam imao šta da radim. Na jednom našem sastanku smo ispričali šta i kako ja mislim da bi trebalo, on se sa tim složio, i snimanje je moglo da počne. Meni odgovara taj princip radu u kojem te reditelj pusti da istražuješ, tj. nema potrebu da kontroliše svaki tvoj pokret, ali moram znati da je tu i da se neću polupati u pronalaženju uloge. On ima veliko iskustvo, i uz njegov ogroman talenat i znanje, iskustvo je tu dosta uradilo. Sve u svemu, fantastično.
U kom trenutku si postao svestan da si uspeo da uhvatiš barem veći deo složenosti i kontradiktornosti Dovlatovljevog lika?
Nisam bio svestan, niti sam i sada svestan da sam uspeo. Scenario je jako složen i nisam se ni usuđivao da razmišljam o tome da li sam uspeo ili ne. Uvek je bilo nešto novo za pronalaziti, tj. ići dalje i dalje i dalje.
U čemu se ponajviše razlikuje rad na jednom srpskom i jednom ruskom filmu?
Pa, po meni se ne razlikujemo u pristupu. Razlika je u tome što je ruska kinematografija ogromna, te su bolji uslovi. Lakše je pronaći finansije za film, veći su budžeti. Sve se vrti oko brojki, ostalo je slično.
Šta je ono što ti u glumačkom smislu sleduje u bližoj budućnosti?
Nemam pojma, ne razmišljam o tome. Idemo polako, videćemo.
Podsećamo, Dovlatov je na upravo završenom Berlinskom filmskom festivalu osvojio zvaničnu festivalsku nagradu za kostim i scenografiju, za koje je nagrađena Elena Okopnaja, a tu je i nagrada nagrada žirija Berliner morgenposta za film u celini. Reč je o rusko-poljsko-srpskoj koprodukciji. Film je koproducirala beogradska kuća Art & Popcorn, a srpski koproducent je Miroslav Mogorović. Film je, između ostalog, nastao i uz podršku Filmskog centra Srbije.
Razgovarao: Zoran Janković