Tri nedelje nakon pokretanja, Jutjub kanal Filmskog centra Srbije ima već preko sedam i po hiljada pratilaca, i taj broj je u stalnom porastu. Od 19. marta 2020. godine pa do danas, na ovom kanalu je svakog dana predstavljen po jedan film naših autora, u širokom dijapazonu koji obuhvata igrane, dokumentrne i animirane naslove  u trajnju od po nekoliko minuta, pa do dugometražnih formi. U dosadašnjoj ponudi našla su se ostvarenja autora mlađe i srednje generacije, kao što su Stefan Ivančić, Katarina Koljević, Milica Tomović, Vladimir Tagić, Mladen Kovačević, Mihajlo Dragaš, Ognjen Glavonić, Boris Mitić, Dejan Petrović, Balša Đogo…

Od 10. aprila 2020. godine na Jutjub kanalu Filmskog centra Srbije ćete svakog petka biti u prilici da potpuno besplatno pogledate po jedan kratki film iz opusa naših renomiranih, svetski poznatih i priznatih reditelja. Posetioci FCS kanala će tako moći da pogledaju radove Gorana Markovića, Gorana Paskaljevića, Slobodana Šijana… U pitanju su mahom kratki filmovi nastali na početku njihovog profesionalnog bavljenja sedmom umetnošću, od kojih neki već decenijama uživaju kultni status. Filmski centar Srbije želi da ove rane radove naših svetski poznatih stvaralaca učini dostupnim što širem auditorijumu i da na ovaj način obezbedi platformu za njihovo kontinuirano prikazivanje.

Prvo ostvarenje u ovom ciklusu biće „Bez naziva“, polusatni diplomski rad Gorana Markovića, nastao  početkom 70-tih u produkciji Televizije Beograd. Nakon što je za redakciju Drugog programa TV Beograd snimio niz dokumentarnih televizijskih filmova, Marković se u ostvarenju „Bez naziva“ po prvi put okušao i u domenu igranog filma. Film je snimljen prema istoimenoj pripoveci Borisa Piljnjaka, a u njemu su uloge odigrali Zorica Koljević, Branislav Ciga Milenković, Danilo Bata Stojković, Goran Sultanović, kao i sam reditelj.

Podsećamo… Goran Marković je filmski i pozorišni reditelj, scenarista, esejista i pisac. Reditelj je niza ključnih jugoslovenskih i srpskih filmova, kao što su „Specijalno vaspitanje“, „Nacionalna klasa“, „Majstori, majstori“, „Variola vera“, „Tajvanska kanasta“, „Već viđeno“, „Sabirni centar“, „Tito i ja“,  „Kordon“, „Turneja“, „Falsifikator“… Njego prvi igrani film „Bez naziva“ prikazan je premijerno na Festivalu kratkometražnog filma u Beogradu i tom je prilikom izazvao popriličnu kontrovezu.

Povodom postavljanja filma „Bez naziva“ na kanalu FCS-a, Goran Marković je napisao autorski tekst koji prenosimo u celini.

Đ. B. 

Goran Marković: Da li je „Bez naziva“ moj najgori film?

Moj diplomski rad „Bez naziva“, 1972, proizvodnja Televizija Beograd, prikazan je na martovskom Festivalu dokumentarnih i kratkometražnih filmova. Odmah posle uvodnih kadrova, začuo se prvo tih a onda sve snažniji zvižduk i negodovanje u publici. Tokom filma, zviždanje je preraslo u opšti bunt protiv onoga što se na platnu prikazivalo. Kako je to bilo prvo javno prikazivanje nečega što sam uradio, osećao sam se ne samo zbunjeno nego i apsolutno poraženo.

Sutradan, na konferenciji za štampu, ređali su uvređeni i razgnevljeni kritičari (koliko se sećam, prednjačio je Petar Volk) koji su samo dodavali so na moju sad već otvorenu ranu. Odmah posle toga, otišao sam u vojni odsek i tražio da me pod hitno pošalju u vojsku. Referent me posmatrao pomalo začuđen jer su do tada sva molbe njemu bile upućivane u suprotnom smeru – da se neko oslobodi ili makar da odgodi odsluženje vojnog roka. Ubrzo posle toga nosio sam mitraljez u Petrovcu na Mlavi.

Ostalo je pitanje: čime je moj prvi film izazvao toliki gnev?

Mislim da je od samog početka sve krenulo nizbrdo. Urednica na televiziji, za koju smo mi, mlađi reditelji do tada snimali veoma zapažene, angažovane televizijske emisije, rešila je da nam omogući da diplomiramo sa pravim bioskopskim filmovima, snimljenim na 35mm filmskoj traci i uz profesionalnu obradu. Ali, kao da se odmah ugrizla za usnu; počela je da sumnja u to da mi možemo sami, onako golobradi da napravimo nešto stvarno vredno. Zato je rešila da se osigura i svoju ponudu ograničila na to da filmovi moraju biti na osnovu literarnog predloška i da autori scenarija moraju biti takođe mladi, a već afirmisani pisci.

Ja sam izabrao pripovetku „Bez naziva“ Borisa Piljnjaka a kao scenarista mi je određen već jako popularni mladi pisac Danilo Kiš. On je pročitao pripovetku i napisao nešto jako lepo i pametno što, međutim, nije imalo scenarističku nego pre esejističku formu. Ja sam se na to požalio a urednica mi je rekla da umuknem i snimim ono što je čovek napisao. Kako se snimanje približavalo, doneo sam paklenu odluku – snimiću svoj diplomski film po svom a ne po tuđem scenariju? Seo sam i napisao ga za nekoliko sati…

Sve je, ponavljam, ispalo nekako kilavo od početka pa do te fatalne projekcije. Na kraju sam napravio završnu glupost – potpisao sam kao scenariste sebe i Danila. Kiš se pojavio na toj mučnoj konferenciji za štampu i mirno saopštio da on sa tim filmom, iako piše drugačije, nema nikakve veze. To ubrzalo moju ideju o odlasku u vojni odsek.

Nekoliko godina kasnije, Kiš mi se javno, u bašti Gradske kavane u Dubrovniku izvinio zbog tog gesta. Nisam ga stvarno krivio ni za šta, sve sam u suštini sam zabrljao, ali je to izvinjenje bilo temelj našeg kasnijeg dugogodišnjeg prijateljstva.

Ostaje još jedan bizarni detalj. Iako sam taj početni, katastrofalni neuspeh uspeo da prebolim – šta više, pomogao mi je mnogo u daljoj karijeri (moje geslo je postalo: neuspeh čeliči, uspeh korumpira) – ipak do dana današnjeg nisam smogao snage da ponovo pogledam „Bez naziva“. Možda bih, u ovim danom čamotinje, mogao zajedno sa onima koji će prvi put videti ovaj film, da ga ponovo odgledam i tu traumu prevaziđem…

Goran Marković