Na konkursu Fondacije za kinematografiju Sarajevo (u kategoriji manjinskih koprodukcija) podržan je i projekat srpskog dugometražnog hibridnog dokumentarno-igranog filma „Pred buku“ autora Nenada Miloševića. Podrška fonda iz Sarajeva iznosi oko 23 hiljade evra. Ovaj projekat je ranije podržao i Filmski centar Srbije.
Sinopsis glasi: Autobiografski film esej koji traga za vremenom izgubljenim u balkanskom metežu za odredište ima poetsku sliku povratka domu kao središtu ličnog univerzuma. Film tematizuje fenomen prisilnog izmeštanja i raseljavanja kroz sudbine protagonista, a inspirisan je ličnom pričom reditelja. Vreme je izgubljeno a film koristi vreme i njegove zakone da nas podseti na privremenu ljudsku prirodu. Dečija rana sećanja, svedočanstva protagonista, kolone što beže iz ratnih zona, gubitak središta, borba sa izmešanim identitetom, nostalgična sanjarenja i noćne more, arhiva kao kolektivna svest i savest, medijska manipulacija i aluzije na vanvremensku Odiseju. Snažna rana sećanja, šrapneli duše, isijavaju jedinstvenu priču o ponovnom pronalaženju doma u tišini.
Film nastaje pod okriljem kuće Atalanta sa Palića i u koprodukciji sa kućom Teatrino iz Mostara. Producent je Stefan Jevđenijević, a koproducentkinja Maja Knezović Lasić.
Autorsku ekipu čine:
Režija i scenario: Nenad Milošević
Saradnica na scenariju: Andrea Popov Miletić
Direktor fotografije: Bojan Đurišić
Scenografija: Daniela Dimitrovska
Kostim: Romana Knežević
Montaža: Darko Maletin
Dizajn tona: Tomaž Grom
Vizuelni efekti: Dejan Šolajić
U igranom delu uloge tumače: Boris Isaković (narator), Matej Recer, Jelena Ćuruvija, Filip Miletić, Kalina Despotović.
Nenad Milošević je o ovom svom filmu rekao sledeće:
-Potraga za domom, za kontinuitetom, borba sa fluidnošću identiteta je dramski okvir naše priče, a jedini otvoren put za mene kao autora je bio put lične pripovesti i put preispitivanja sopstvene prošlosti i kulture sećanja. Zato je ideja mog filma skrivena u potrebi za tišinom i u odgovoru na pitanje da li je tišina Balkana zaista nedostižna? Ono što jesmo prošlost je u nas urezala. Priča o balkanskoj prošlosti je priča o izgubljenom vremenu. Gde je izlaz iz ovog mračnog kovitlaca, iz strašne podele na naše i njihove? Očigledno rešenje je otići, ne udarati temelje na klizištu, ne graditi kuću na vojnom poligonu. Ili se prilagoditi, utopiti se u naše ili njihove. Manje očigledno je sesti i porazgovarati sa prošlim u sebi. Čovek bira zaborav, pa povređuje druge, a najviše sebe, jer misli da propušta nešto veliko i važno, i trveći se život propusti. Traži neki tajni štim, čarobni akord, a on je tišina. Sedi u tišini i popričaj. Nije ovo samo priča Balkana, široka je ovo priča sa kojom se mogu poistovetiti svuda i svi oni koji bi da „u letu mimoiđu mreže nacionalnosti, jezika i vere” (Dž. Džojs). Svi oni koji prihvataju sopstvenu prošlost da bi što svesnije živeli u sadašnjosti, a ne u mitologizovanim derivatima prastarih sukoba na čije se ishode više ne može uticati. Takvi ljudi nemaju nameru da bilo kome prkose, oni žele samo da prožive svoje vreme, i da vole u tišini. Ništa više i ništa manje od toga. I tako i film Pred buku polako putuje izgubljenim vremenom.
Igrane scene su su dosad snimane u Banji Koviljači i okolina. Snimljene su zimske (februar 2021. godine) i prolećne scene (april iste godine). Krajem oktobra 2021. na ovim lokacijama snimaće se I jesenje scene. Letnje scene bi se snimale na Jadranu.
Dokumentarne scene se kontinuirano snimaju od 2020. Godine., a planirana su snimanja na lokacijama: Novi Sad, Vrdnik, Sečanj, Šid, Horgoš, Sarajevo, Hadžići, Bihać, Stolac, Ljubuški, Oslo.
Zoran Janković