Marijana Janković, danska glumica srpskog porekla, je nedavno u Nujorku, na festivalu Tribeca osvojila nagradu za najbolji kratki igrani film za ostvarenje „Maja“, u kome glumi glavnu ulogu i koje je i režirala. Marijana Janković je nedavno zaigrala i u jednom srpskom filmu – u „Pijavicama“ Dragana Marinkovića. O tome, ali i o saradnji sa Larsom fon Trirom, u razgovoru koji sledi.
- U filmu Maja filmu glumi i Dejan Čukić, te, kako se drži srpska filmska kolonija u Danaskoj i Skandinaviji?
-Naše porodice se znaju već iz Crne Gore tako da smo nekako istovremeno započeli živote u Dankoj. Dejan Čukić je nekoliko godina stariji od mene, tako da sam ja pratila njegove tragove, a i mnogo mi je značila njegova podrška u životu i u karijeri. Nema nas bas puno, ali mi sto smo u tom svetu i uvek pokušavamo da pomognemo jedno drugom.
- A Koliko Vam je do Pijavica uopšte bio poznat i blizak savremeni iili stariji srpski film?
Ja sam oduvek volela srpski film, to mi je na neki način bila veza sa rodnim krajem i sa tom kulturom koju nosim u sebi. Odrasla sam sa roditeljima kojima je bilo bitno da ne zaboravimo naš rodni kraj i odakle potičemo. Tako da smo od malih nogu gledali srpske i crnogorske filmove i serije, a i redovno smo pratili srpsku kulturnu scenu. Osim toga, većina omiljenih mi glumaca je iz Srbije – oni su mi od malih nogu bili idoli.
- Ovo pitanje se nameće samo po sebi – zašto je u Vašem slučaju put do srpskog filma trajao tako dugo?
-Pa u našoj branši je već jako teško i ući, posebno kada nisi umrežen, kad nemaš kontakte i ne poznaješ ljude koji mogu da te upute rediteljima i sto važnije specijaliastima za podelu ulogu. Svi moji saradnici su većinom u Danskoj, tamo sam završila akademiju i napravila karijeru, jer sam upoznata sa ljudima i oni su imali priliku da otkriju moje talente i vide moje radove. Radila sam isto u filmovima po Evropi – u Engleskoj, Francuskoj, Islandu, Rusiji, Poljskoj, ali nikako nisam uspevala da stignem do Srbije, iako mi je to u stavri bio najveći san. Valjda se onoga što najviše želiš najviše i plašiš, , iskreno. nisam ni znala kako da napravim prvi korak i kome da se obratim u Srbiji. Ali, kako kažu, ko čeka, taj dočeka. Iako je taj put bio dug, nekako sam se ipak izgurala do srpskog filma, sto me čini jako srećnom i zahvalnom.
- Kako se dolazi do uloga i kako se gradi karijera kakvu Vi imate u Danskoj?
Ne verujem da je u Danskoj drugačije nego bilo gde drugde. Ulaže se dosta truda u poslu i non-stop dokazuješ da si bas ti pravi za taj posao. A to je isto neka čudna kombinacija talenta i sreće, to da se nađeš na pravom mesti u pravo vreme.
Kada sam završila Akademiju dramskih umetnosti 2006. imala sam 24 godine i odmah sam dobila gomilu posla u pozorištu, ali i na fimu. U pozorištu sam igrala sve te jake ženske uloge, kao što su Elektra, Karmen, Julija, Tri sestre, Lili (Dejana Dukovskog)…, jer sam imala temperament i bila sam drugačija i hrabrija od standardnih danskih mladih glumica. A sa mojim markantnim crtama lica i tamnom kosom i očima, nisam mogla da pobegnem od toga da ne izgledam kao tipična Dankinja. Tako da sam u početku filmske i televizijske karijere dobijala uloge strankinja. Te uloge sam prihvatila i odradila ih tako da bih pokazala svoje talente i kvalitete danskoj branši i dokazala da mogu i da umem da glumim. I sa vremenom su svi prestali da gledaju da li sam tamna ili plava, već su mi nudili različite uloge nevezane za etnicitet. Počeli su više da gledaju na moj talenat i moju posvećenost koju pružam svom poslu i svojim ulogama. Put do ovih pozicija, međutim, nije bio lak. I na tom putu sam naučila da glumac treba biti selektivan kakve uloge prihvata i u kakve projekte ulazi posle tog nekog vremena dokazivanja.
Kada sam počela da biram uloge sa srcem, onda sam zatvorila i sva ta vrata klišeiziranih uloga. Kada se plaši da li će imati posla, glumac pravi najgore odluke. Iz straha da li će biti posla ulazimo samo u još goru situaciju i postajemo nesigurni, a to je najgore mesto za glumca. A kada obrnemo situaciju i način razmišljanja, onda uloge počinju da dolaze u nizu zato što se više ne bojimo da li će taj telefon ikada opet zazvoniti, već verujemo u sebe u talenat koji imamo i u posao koji iskreno volimo da radimo.
Ali sve su to procesi koji glumci moraju da prođu i svako na svoj način. Nekome karijera krene brzo poput komete, neko ima sreće, neko ne, a svima nam je zajednička zajedno je ljubav prema ovom poslu. Moslim da je velika tajna da nastavimo da verujemo u sebe i idemo ka ciljevima koje imamo i da ne prestajemo da se trudimo i da budemo radoznali.
- Koliko bilingvalnost doprinosi ili možda smeta glumi i da li ste nešto novo spoznali o glumi zahvaljujućiovoj ulozi?
Rad sa novim jezicima i akcentima je meni interesantan izazov kao deo mog posla kao glumice i nekada volim i da probam i naučim nešto novo. Sa tim mi se otvaraju nova vrata i horizonti. U Pijavicama sam fokusirala na to da moja Margarete nikada ne povisuje ton i da priča malo tiše od ostalih, zato što joj srpski nije svakodnevni jezik i znamo da je ona davno napustila Srbiju i otputovala da živi u Izrael. A u jednom trenutku ona govori na hebrejskom, tu sam pomislila da je ona sigurnija u sebe i da se u tom jeziku oseća slobodnije nego u srpskom.
- A koja je, po Vama, ključna odrednica savremenog danskog filma? Šta je ono što Vam najviše godi i imate li i nekakvih zamerki?
-Ja sam veliki ljubitelj dogme koja je potekla iz Danske i ceo taj pokret koji je započeo sa filomvima Lars fon Trira.A u danskim filmovima volim taj minimalizam koji vlada u većini svega što ovde stvaramo. Danski fimovi se bave time da priča ima dobar zaplet, naravno, i dobro odrađene scene i odnose između likova u priči. Danci su se markantno postavili na mapi sveta dobrom i uspešnom kinematografijom, đto je meni jako drago, jer samim tim i ja imam više posla.To što mi ponekad fali u danskim filmovima je temperament i realne priče o ljudima koji se više bore kroz život. Zapravo, baš to što ja mislim da ima srpski film. To da su radnje razvijenije i da imaju neki kritičniju sliku sveta i života i da postavljaju neka veća pitanja, da zahtevaju više od gledalaca. Danci su većinom u svemu više ušuškani, tako da kod njih ima više priča o tome kako se se snaći ili izaći iz zaštićenog sistema dok srpski film ima neki jači i veći nerv – u smislu kako preživeti sistem. I teme mi deluju dublje i potrebnije i više se usuđuju, sto je meni nekada zaniljivije, i da gledam i da budem ideo toga. I humor, taj apsurdni humor ne može se nigde drugo naći osim u Srbiji. To kod Danaca baš nema, kod njih je čisti realizam u tome su mnogo jaki, i ja i toto volim da radim.
- Recite nam nešto o ulozi u fon Trirovom filmu The House That Jack Built, kako je došlo i kako je izgledala i tekla ta saradnja?
-Moja uloga ’Female Student’ je u scenariju bila mnogo veća do poslednjeg nacrta plana snimanja i tu su je, na moju veliku žalost, smanjili. Lars mi je ponudio tu ulogu ako je bila mala, samim tim mi je naglasio da je veoma bitna za priču u filmu i da on zamišlja mene u njoj. On je ranije gledao neke moje filmove i tako sam mu ostala u sećanju.Tih par dana na setu sa Trirom sam posmatrala umetnika koji nosi celu skandinavsku tamu u sebi i nekoga ko je istovremeno je veliko dete koje voli da se igra sa ostalom vedrom i veselom decom. On je jedna čudna kombinacija jednog prepametnog starog nosioca nobelove nagrade i u isto vreme malog dečaka koji je neizmerno čist i radoznao i sa velikom maštom. Jedna jako unikatna kombinacija u sažeta u samo jednom čoveku.
- Ako biste morali da brzo odlučite – koja Vam je prva asoccijacija na fon Trira i njegov film The House That Jack Built?
-Humor!
- Pošto ste sa Pijavicama napokon probili led, hoćemo li Vas uskoro gledati u još nekom srpskom filmu ili TV seriji?
-Jako sam zainteresovana da opet radim u Srbiji i na Balkanu, tako da bih volela da mi se ponovo pruži prilika. Ja stalno pomeram svoje ciljeve i želje, kao što sada želim i da se ta srpska dodatno vrata otvore. Iskreno se nadam da je ovo jedan početak nekih novih avantura u zemlji koju oduvek nosim u srcu. A rad u Srbiji je samo jedan od tih ciljeva koje sam imala i za koje sam verovala da će se ostvariti, kad-tad.
Razgovarao: Zoran Janković
Autori fotografija (po redu): Hanne Jull, Boris Gortinski, Andres Hein, Manuel Alberto Claro