Ovu zimu u filmskom životu naše zemlje obeležila je i pojava novog dugometražnog ostvarenja Marte Popivode, autorke hvaljenog filma „Jugoslavija, kako je ideologija pokretala naše kolektivno telo“ (2013). „Pejzaži otpora“, Popivodin aktuelni film, svetsku je premijeru imao u zvaničnom takmičarskom programu Međunarodnog filmskog festivala u Roterdamu, a upravo ovih dana je deo i internacionalnog takmičarskog programa festivala Cinéma du Réel u Parizu. Više o filmu u razgovoru koji sledi.

Osim one polazne faktografije, šta je ono što je poželjno znati o ovom ostvarenju?

Poželjno je znati da nije u pitanju istorijski film, da je to mnogo više film o aktuelnom trenutku sa pitanjem šta mi kao građani, ukoliko imamo privilegiju to da budemo, možemo da uradimo danas, povodom savremenih fašizama. Oni možda dolaze u drugim oblicima, ali imaju iste principe kao i ranije. A to su gestovi zatvaranja društva i pokušaja da se ono „očisti“ da bi se postigla neka mitska harmonija. Idealan primer za ovo što kažem su upravo sve one žičane ograde i zidovi koji se grade diljem sveta pred izbeglicama.

S druge strane, važno je znati da se film bavi „ženskim licem rata”, onim pričama i iskustvima žena koja nisu dobila prostor u dominantnom istorijskom narativu, koji je često patrijarhalan i muški. Ja sam ovde bila zainteresovana za svakodnevicu rata, ne za neki poznati herojski narativ, a to je kako je biti žena u ratu, dobiti menstruaciju, boriti se rame uz rame sa drugovima, izgubiti svoju veliku ljubav, pa čak i kako je to ubiti čoveka.

Kako i koliko se dugo na idejnom planu oblikovala i kristalisala udarna ideja ovog filma?

Čitav proces trajao je jako dugo, više od deset godina, i započeo pre nego sto sam napravila svoj prvi dugi film Jugoslavija, kako je ideologija pokretala naše kolektivno telo ( prikazan na 63. Berlinalu). Rekla bih da je proces imao neke dve intenzivnije faze rada, na početku kada sam upoznala Sonju Vujanović i poželela da napravim film sa njom, nakon čega je usledio dug period razgovora i intervjua, i poslednjih par godina, kada sam intenzivno snimala film. Neka osnovna, ili kako ti kažeš, udarna ideja i emocija koju sam želela da prenesem je postojala od samog početka, a to je da je otpor uvek moguć. To je ono sto je meni bilo najznačajnije u Sonjinoj priči i iskustvu. Ona filmska ideja, kako bi Delez rekao, usledila je kasnije i kristalizovala se i razvijala u drugoj fazi rada, kada sam krenula od te makro rediteljske koncepcije da dok Sonja priča mi posećujemo pejzaže gde su se odigrali događaji iz njenih priča. U ovoj fazi bila mi je jako značajna i dugogodišnja saradnja i razmena sa direktorom fotografije Ivanom Markovićem i montažerkom Jelenom Maksimović.

A kako si došla baš do te konkretne junakinje Pejzaža otpora?

Sonju sam upoznala kao baba-strinu Ane Vujanović, koja je moja dugogodišnja saradnica i koscenaristkinje ovog filma. Želela sam da je upoznam jer smo Ana i ja kao deo kolektiva Teorija koja Hoda tada, pre 10-15 godina, bile vrlo aktivne na nezavisnoj, politički levo orijentisanoj kulturno-umetničkoj sceni u Beogradu i šire na teritoriji Jugoslavije. Sonjino iskustvo činilo mi se jako važnim i relevantnim za razumevanje savremenog konteksta. Prvi put kada sam je srela i čula samo delić njene priče, poželela sam da se vratim sa kamerom i zabeležim to važno iskustvo, ali i fascinantno pripovedanje. Sonja je bila neverovatno moćna pripovedačica, njene priče su kreairale slike u mojoj glavi, kao da čitam filmski scenario. Ovo smo kasnije Ana i ja nazvale verbalne-slike ili scene-sećanja. To sam i uradila, vratila sam se sa kamerom i počeo je dugi proces snimanja intervjua sa Sonjom. U toj prvoj fazi su nam puno pomogli Svetlana i Zoran Popović iz Kvadrata, kao i Maja Medić i Nenad Popović, koji su zabeležili sliku i zvuk Aninih i mojih prvih razgovora sa Sonjom.

U kom je odnosu ovaj sa tvojim prethodnom filmom?

Rekla bih da su ova dva filma naizgled dosta različita, ali zapravo komplementarna. U prvom sam se bavila makro-perspektivom, što je dosta nekonvencionalno za filmsku dramaturgiju. To je čitanje istorije iz arhive pokretnih slika, gde sa vremenskom, ali i optičkom distancom posmatramo reprezentacije kolektivnih tela Jugoslavije i kako su se one menjale kroz vreme, a kroz voice-over, odnosno glas autorki dolazimo i do njihovih pojedinačnih tela, u jednom novom, drugačijem društvu. U Pejzažima otpora u pitanju je jedan, u tom smislu klasičniji filmski postupak, gde od partikularnog idemo ka opštem. Ovde kroz priču, iskustvo i telo jedne osobe dolazimo do slike istorijskih procesa i društvenih zajednica. Takođe, u prvom filmu sam se bavila izvođenjem ideologije kroz kolektivne performanse u socijalističkoj Jugoslaviji, koji su često bili državni performasi, dakle u velikoj meri, film se bavi tada dominantnom ideologijom. Za razliku od toga, u Pejzažima otpora je u pitanju ranija faza otelotvorenja te ideologije, i otkrivanje šta su osnovni principi i vrednosti komunizma i antifašizma, kako oni funkcionišu u slučaju „vandrednog stanja” kao što su okupacija, borba, zatočeništvo, mučenje i, na kraju, Aušvic. Dakle, govorimo o vremenu i društvu u kome je ta ideologija bila surovo proterivana i zabranjivana što od strane unutrašnjeg klasnog neprijatelja, što od okupatora. No, iz Sonjine priče iz scene u scenu shvatamo da ona nikada nije bila sama u tome, da je bila deo (partizanskog) kolektivnog tela koje se samoorganizovalo da pruži otpor fašizmu. Sonja ni u jednom trenutku ne prestaje da pominje svoje drugarice i drugove koji su joj bili oslonac, podrška i inspiracija da se bori i da (pre)živi.

Koje bi, u nekom opštem smislu, bile stilske reference tvog filmskog izraza u ovom trenutku?

Rekla bih da sam film mislila i koncipirala u paradigmi „pejzažnog filma”, kao i da sam želela da sa ovim filmom napravim doprinos tom konceptualnom filmskom okviru. Specifičnije, želela sam da radim sa perspektivom u filmu i problemom kako filmski pejzaž možete naseliti višestrukim pogledima (kamere). To je za Anu i mene i svojevrsno političko pitanje koje dolazi od diskusije njenog koncepta „pejzažne dramaturgije”. Takođe, bila sam zainteresovana za drugačije načine proizvodnje pejzaža, kao što je telo kao pejzaž.

Svakako bila sam i pod velikim uticajem pokreta „spori film” (slow-cinema) koji često izjedačava realno i filmsko vreme, što u ovom filmu ima svoje dramaturško opravdanje jer je glavna junakinja u svojim 90im godinama i njen tempo života je spor. Međutim, kako je spori film uglavnom fokusiran na formu, dok je sadržaj u drugom planu, mi smo ovde pokušale da intervenišemo u tu paradigmu i suočimo njegovu formu sa snažnim sadržajem. Nadale smo se da će upravo to dovesti do veće vidljivosti sadržaja, kao i da će gledalac imati vremena da proživi i reflektuje svaki detalj Sonjine priče. Zatim, bila sam zainteresovana za principe konstruktivističkog i kubističkog pejzaža iz vizuelnih umetnosti i kako se oni mogu prevesti u temporalnost filma i pokretnih slika. Ovo mi je bila zanimljiva referenca i zbog toga što je to bila levičarska umetnost Sonjinog vremena.

U svetu filma, reference su nam Danièle Huillet i Jean-Marie Straub, dovoljno je pomenuti da se knjiga o njihovom filmskom radu zove upravo Pejzaži otpora. Ali tu su i Chantal Akerman, Deborah Stratman, Sharon Lockhart, James Benning, Lisandro Alonso, Eric Baudelaire, Thomas Heise…

Što se tiče sadržaja filma, istakla bih snažan uticaj koji su na nas izvršili dokumentarni roman Svetlane Aleksijevič, Rat nema žensko lice, koji donosi priče žena borkinja iz Sovjetskog Saveza i njihovu verziju rata, zatim zbirku eseja Kore Žorža Didi-Ubermana o „sećanjima breza“ iz logora Aušvic-Birkenau, kao i esej Ursule le Gin, Ceger-teorija pripovedanja, koja razvija antiherojski pogled na istoriju civilizacije i ističe da voli roman (naročito naučne fantastike) jer umesto Heroja, tamo imamo prosto ljude, koji su svi heroji priče.

Da li se možda već zna kuda će film dalje, šta će se sa ovim filmom zbivati u nekoj doglednoj budućnosti?

Posle zaista sjajnog iskustva svetske premijere na festivalu u Rotterdamu, gde smo dobili jako pozitivne i brojne reakcije kritičara i publike, film sada ima francusku premijeru u okviru internacionalnog takmičarskog programa festivala Cinéma du Réel u Parizu, koji se tradicionalno održava u Centru Pompidu. U aprilu nas čekaju još tri uzbudljiva festivala na različitim stranama sveta, ali kako te informacije jos nisu zvanično objavljene još uvek ne mogu detaljnije da pričam o tome. U timu smo svi jako pozitivno iznenađeni reakcijama na film i pozivima koje već sada stižu za veoma značajne festivale koji se dešavaju čak i krajem godine. Naravno, premijera u Beogradu nam je svima jako važna i nadamo se da će biti moguća na velikom filmskom platnu!

Razgovarao: Zoran Janković

Fotografija Marte Popivode u pročelju teksta: Maja Medić

Faktografski o filmu Pejzaži otpora ovde: http://www.fcs.rs/film-pejzazi-otpora-marte-popivode-i-na-43-medjunarodnom-festivalu-dokumentarnog-filma-cinema-du-reel-u-parizu/