Svakako bi iz ponude aktuelnog bioskopskog repertoara ovdašnjih bioskopa trebalo obratiti pažnju na novi srpski film – prvenac mlade rediteljke Milene Grujić na polju dugometražnog igranog filma. Iz razgovora sa njom saznajte više o pomenutom filmu naslovljenom kratko A.S. (25).
Kako ti sa ove, današnje tačke gledišta izgleda ova sada već realizovana ideja filma kao što je A.S. (25) na redovnom bioskopskom repertoaru?
S obzirom na to da je do distribucije došlo tako što smo iz radoznalosti prišli distributeru da mu pustimo film i vidimo da li bi nam pomogao da zaživi, na šta je on pristao, distribucija mi deluje kao jedna smela slučajnost. Veoma me raduje to što sam usput naučila skoro sve o proceduri distribucije, putu koji jedan profesionalni film pređe od zaključavanja montaže do bioskopa, i što ću za sledeći film mnogo bolje znati šta su mogućnosti i koje sve opcije postoje da film živi. Demistifikovao mi se jedan deo „industrije”, što je uvek dobro.
Ima li kod nas publike koja bi spremno ukazala poverenju debitantskom filmu gotovo pa DIY predistorije?
Ispostavlja se da ima, mada mislim da veliki broj ljudi uopšte nije svestan koji je poduhvat bio za nas da snimimo ovaj film i koliko se stvari dogodilo slučajno. Nije lako privući pažnju današnjem gledaocu u moru sadržaja. Izdvoje se filmovi sa poznatim glumcima, prijemčivom i popularnom muzikom, agresivnom reklamom ili vanserijskim festivalskim uspehom. Mi nismo zaista ništa očekivali, a dobili smo mnogo više nego što sam mogla da zamislim kada sam nosila film na diplomski ispit.
Kako i zašto si odlučila da tako brzo pređeš taj obično poduži korak između studentskog i profesionalnog filma?
Scenario koji sam napisala imao je četrdesetak strana, sa potencijalom za raspisivanje. Odlučila sam da uradim ono što me je većina profesora savetovala tokom studija – da se „pustim”. Nisam razmišljala o tome koliko će trajati, ostavila sam neke stvari otvorene i pojavio se prostor za igru na setu. U probama sa Vladimirom, Šurbanovićem i Dominikom razigrali smo deo filma u stanu, pa je u montaži verzija za ispit izašla na 60 minuta. Postojale su dve scene koje nisu snimljene iz organizacijskih razloga, i na savet profesora Darka Bajića dosnimili smo ih i došli na 72 minuta. Da li je taj korak bio pametan i koliko, pokazaće vreme koje prođe između ovog, uprkos svemu ipak studentskog, i sledećeg, prvog pravog profestionalnog filma.
Da li je sveden zaplet bio tvoj autorski, pripovedački, pa i estetski kriterijum ili je došao kao posledica budžetskih ograničenja?
U prethodnom odgovoru sam već delimično rekla nešto o radu na scenariju, pa bih dodala da mi se čini da se u bilo kojoj zemlji, bilo kojoj produkciji, bilo kom mladom i neafirmisanom autoru kada dođe do realizacije filma uvek nameću budžetska ograničenja i finalni „proizvod“ je uvek rezultat manjih ili većih kompromisa. U mom slučaju, svedeni zaplet bio je posledica ograničenja studentkog filma koje sam ja možda nasilno pokušala da prevaziđem, međutim kada ona dođu u samom početku, kada sve vreme sa mentorom o filmu razgovaram kao o kratkom, pa se osmelim tek na setu, kad shvatim da para nemamo, pa nemamo, i da je svejedno hoćemo li bez para snimati 7 ili 12 dana, a da dobrom organizacijom možemo da snimimo sve što zamislimo u postavljenim okvirima, ta ograničenja odjednom postaju apsurdna i iluzorna, i shvatam da je od početka trebalo hrabrije da se odredim prema svojoj ideji. To sam naučila za ubuduće.
Film o porivu pobune, talačka drama, krimi-melodrama, studija karaktera u ekstremnim okolnostima, film o iznuđenom odrastanju i sazrevanju… – koja od ovih odrednica ti najviše godi i čini ti se najpodesnijom u slučaju ovog tvog prvenca?
Možda najviše „film o porivu pobune“, ili film o nemogućem životu, o odsustvu ljubavi. Neka idejna vodilja dok sam pisala scenario bio mi je stih Branka Miljkovića „vidiš li ono čega nema, to da braniš“. Ako to još nekome nešto intuitivno znači.
Da li je bilo bojazni zbog brojniih izazova usled tog mikro-okvira – zamke praznog hoda, tereta nužnosti razigrivanja priče u omeđenim okvirima, nameta praktično duo-glumačke priče…?
Nije bilo bojazni jer nije bilo formalnog pritiska drugog do pritiska same želje da se film snimi najbolje moguće u datim okolnostima. Duo-glumačka priča nije bila namet, već okosnica emocije koju sam htela da prenesem, a prazan hod mi se čak činio dobrim sredstvom kojim bi se naglasila atmosfera života glavnog junaka. Svemu smo se potrudili da nađemo opravdanje.
Šta inače voliš da gledaš, koje bi i u nekom širom, idejnom smislu bile referentne tačke, domaće ili inostrane, na koje si se ugledala, oslanjala tokom rada na ovom celovečernjem prvencu?
Domaće referentne tačke bili bi svakako filmovi crnog talasa – pre svega film „Kad budem mrtav i beo“, Živojina Pavlovića. Kroz ovaj film sam, čini mi se prevazišla ličnu mitomaniju o crnom talasu, te je sada ostao zdrav uticaj naših velikih filmskih autora, koji će sigurno uvek biti prisutan u svim mojim budućim filmovima. Crni talas nije samo crn, ono što ga čini velikim je lakoća i duh sa kojim teče dok nas ne otrezni gorkom spoznajom. Inostrane reference su bile pre svega vizuelne, pa sam sa direktorom fotografije Lukom Trajkovićem pričala o, npr. filmovima Gaspara Noe. U kontrastu sa izrazito stilizovanom slikom stoji realizam u tekstu, ali i u dokumentarnim snimcima koji su deo filma. Nismo hteli da, što je govorio Žika Pavlović na svojim predavanjima, pucamo iz sveg oružja u istu metu.
Šta dalje, da li je ovaj dosadašnji život ovog tvog filma na festivalima i u bioskopu možda već doveo do nekih novih ponuda, poziva za buduće angažmane…?
Neke ponude postoje, ja sam se fokusirala i na format serije, a pišem i novi film, nešto drugačije tematike od onoga što sam do sada radila. Videćemo za šta će se prvo steći uslovi. Moram da završim master, tako da aktivno spremam snimanje kratkog filma koje smo već dva puta odložili zbog situacije sa virusom. Ukratko, film je o statisti koji mašta o tome da postane glumac…
Razgovarao: Zoran Janković
Foto grafija Milene Grujić u pročelju teksta: Ivana Borojević