U okviru današnjeg (sreda, 11. maj, 20:00 časova) predstavljanja diplomskih filmova troje studenata filmske i TV režije u beogradskom Domu omladine, biće prikazan i kratki igrani film Nekako z proljeća Gorana Nikolića. Mladi reditelj je iskoristio ovu priliku da nam, stavku po stavku, predstavi svoj polusatni film.
Nastanak filma
Na snimanje je otišlo pet „paklenih“ snimajućih dana od po petnaest, šesnaest sati dnevno, na ukupno petnaest lokacija. Nakon toga: dvomesečna montaža i jednako duga pauza (da bi se malo odvojili od subjektivizma koji te zahvati kad si u izradi filma neko duže vreme, i da bi mogli da ga bolje sagledamo i vidimo šta nam je dalje činiti s njim), a onda se prionulo na dizajn zvuka i kolor korekciju, na koje se, sa svim odugovlačenjima i improvizacijama, kako to biva u okolnostima studentskog filma, takođe potrošilo dva meseca.
Autorska ekipa
Autorski tim, na čijem sam čelu kao reditelj i scenarista, čine direktor fotografije Milan Petković, Nevena Perlić kao izvršni producent, saradnici na scenariju Ivan Stančić i Matija Đuka Đukanović, koji je takođe i montažer i moralna podrška; dizajneri zvuka Lazar Kerezović i Jovan Vučur, kao i glumci Aleksandar Vučković, Matija Živković, Anđela Jovanović, Jovan Mijović i Đorđe Stojković. Svako od ovih ljudi je gotovo jednako kao i ja bio autor ovog projekta, jer smo ga svi radili od srca; svako ga je osećao kao svoj, i svako od njih ga je oblikovao na svoj način odličnim idejama, od kojih mi neke nikad ne bi pale na pamet, a zapravo potpuno idu uz ideju i stil filma. Disali smo kao jedno dok smo radili na ovom filmu i veoma sam ponosan na njih.
Zaplet/sinopsis
Nekako z proljeća je priča o dva prijatelja koji se, potpomognuti sa mnogo droge i alkohola, udružuju protiv dvoje ljudi, koje znaju iz srednje škole, iz razloga koje ne bi bilo dobro da otkrijem u potpunosti. Mogu samo da kažem da su uključeni i vanzemaljci. Narativ filma je podređen vizuri dvojice glavnih junaka, tako da publika neće znati ni o čemu što se dešava ništa više od glavnih likova, a njima neće biti jasno mnogo toga, pogotovo zbog korišćenja raznih opijata i konstantnih srljanja tokom njihove avanture. Sve to otvara mogućnosti za mnoštvo bizarnih i komičnih situacija. Primarna ideja filma, koja možda i neće biti najočiglednija na prvo gledanje zbog velike količine bizarnosti i apsurda, jeste da neostvareni i zavidni ljudi često umeju da svoje komplekse prenose na druge, uspešnije i uglednije ljude od sebe. Pitanje koje, takođe, postavljam je i da li su ti drugi, uzorniji članovi društva – baš toliko savršeni koliko izgledaju. Tu ideju bi 90% domaćih reditelja obradilo na depresivan, mrtvački ozbiljan način, sa malo mogućnosti za ikakav kraj osim otvorenog ili barem malo srećnog.
Naziv filma
Glavna namera nam je bila da se kroz naslov već može izvesti neki zaključak o prirodi filma i žanru, i da vam već sam naslov „nabaci kez na lice“. Prvi naslov je bio Svemirci su krivi za sve 2, što bi već vuklo paralelu sa filmom Zorana Čalića iz legendarne kemp trilogije Lepenski vir (Ćao, inspektore, Vampiri su među nama, Svemirci su krivi za sve), čime bi se dalo na znanje da će film plivati i u treš vodama. Taj naslov je otpao zato što nam se tada činilo da bi bilo bolje da ne otkrivamo u naslovu da vanzemaljci imaju ikakve veze sa filmom. Drugi naslov je bio Neverovali ili da, i taj, iako naglašava apsurdni humor, naziv je jedne popularne grupe na Fejsbuku, pa nam se činio malo izlizanim. I tako sam ja, čuvši na radiju pesmu Kemala Montena Nekako s proljeća, zaključio kako je početak mog filma zapravo u stihovima te pesme – „Nekako s proljeća, ja se setim starih drugova…“ I u mom filmu, cela priča počinje kad se jedan momak, zbog nečega, seti svog druga. A ono što potom sledi u filmu, nijedan muzičar ili pesnik ne bi ni u najtežem alkoholisanom stanju mogao da smisli. „Z proleća“ umesto „s proljeća“ nastalo je kako bi se došlo do zaključka da se u ovom filmu malo šta uzima za ozbiljno.
Stil, žanrovske odrednice
Neka najbliža žanrovska odrednica za ovaj film bi bila etiketa „stounerske (naduvane) komedije filovane trešom“. Stil filma je jedan „gulaš“, da tako kažem, gde su na tempo i način izlaganja priče najviše uticali filmovi Edgara Rajta, potom je tu nasleđe stounerskog filma, u rangu od serijala o Čiču i Čongu do Ananas ekspesa, pa onda slepstik, direktnost i bestidnost filmova braće Fareli i, bar se nadam, malo šmekerske drskosti, ali i prljavštine ranog Džona Votersa. Ananas ekspers (Pineaaple Express) je možda, od svih uticaja, duhovno i idejno imao najviše udela; a na glumački stil, pored tog filma, posebno su uticale i parodije Džima Ejbrahamsa. Kao drugi konkretan među najsnažnijim stilskim uticajima moram da pomenem i Fredi je kriv za sve (Freddy Got Fingered) Toma Grina. Bilo mi je zanimljivo da ovim filmom pokušam nešto tako izazovno kao što je smeštanje žanrovskih matrica američkog filma u kontekst naše zemlje što je, najčešće do sada, izgledalo nakaradno u domaćim filmovima. Kako bi izgledao i ponašao se srpski Lesli Nilsen? Gde bi u Beogradu potekli likovi kao što su Čič i Čong ili likovi koje glume Set Rogen i Džejms Franko u Ananas ekspresu, i po čemu bi se, ako su rođeni ovde, razlikovali u odnosu na svoje američke uzore? Gde su kod nas idilična američka predgrađa, gde je kod nas Kompton? Kako se srpska pop-kulturna baština uklapa u taj miks američkih žanrova i pod-žanrova i ima li uopšte američka pop-kultura, kao sastavni element američke komedije, svoje srpske pandane? Svet u kom se dešava moj film je, kakav god haos da se u njemu zbiva, mnogo gledljivi i lepši svet od onog u kojem živimo. Ovaj film i likovi u njemu imaju samo svoje korene u realnosti, ali ih priča i njihova ubeđenja vode u svet sa mnogo više mogućnosti.
Vizuelni identitet
I za vizuelni identitet, bar po paleti dominantnih boja, glavni uzor je bio Ananas ekspres Dejvida Gordona Grina. Kombinacija toplih braon i zelenih tonova koji dominiraju u tom filmu, pružaju nam osećaj familijarnosti sa filmom, opuštaju nas i čine da se osećamo bezbedno i prijatno, a to osećanje je ono koje želim da publika ima i tokom gledanja ovog filma. Zelena i braon boja takođe simbolizuju i marihuanu, što je usko vezano za prirodu mog filma, kao i njegovog idejno-vizuelnog uzora. Takođe, izbor lokacija je bio bitan faktor u progresivnom izmeštanju Beograda u neku kapitalističku utopiju (kako film odmiče), a koja ima sve manje veze sa realnošću. Kako dva glavna junaka sve više postaju deo života buržuja protiv kojih su se udružili, tako se oko njih, postepeno stvara jedno moderno, „Beograd na vodi“ okruženje, koje izgleda još elitnije u njihovim očima do te granice da, od Beograda, u jednom trenutku, samo to i vidimo – sve okruženo staklom, metalom i kineskim restoranima. Kao da razni američki filmovi koje su glavni likovi gledali počinju da im oblikuju viđenje stvarnosti. Pod uticajem droga, naravno. Na kraju to sve dolazi do takve krajnosti da čak i srednja škola u koju su išli izgleda kao gimnazija iz nekog američkog tinejdž filma, a ne kao obična beogradska škola, što bi rekli, u stanju laganog raspadanja.
