SRB ENG

Miroslav Savić predstavlja svoj kratki film „Put za Kujumbu“

04. jun 2016. | Autor: Zoran Janković




Ostvarenje Put za Kujumbu ja na 63. Beogradskom festivalu dokumentarnog i kratkometražnog filma osvojilo je posebno priznanje žirija u domaćoj selekciji kratkometražnog filma. Autor ovog filma, mladi Miroslav Savić, istom prigodom osvojio i nagradu Jovan Aćin koju dodeljuje Udruženje filmskih umetnika Srbije. Kako će Put za Kujumbu početkom leta biti prikazan na par ovdašnjih filmskih festivala, a pre toga, već 5. juna, i na Festivalu srpskog savremenog kratkog i dokumentarnog filma u Vašingtonu, zamolili smo Savića da nam sam, stavku po stavku, predstavi ovaj svoj film.

Put za Kujumbu

Sinopsis

Glavni protagonista ove priče je Marko, momak iz provincijskog grada, koji zbog loše materijalne situacije odlučuje da posao potraži u Rusiji.On živi sa ocem, penzionisanim radnikom industrijskog giganta u stečaju. Njihov odnos ispunjen je svakodnevnim izrazima nerazumevanja i netrpeljivosti. Dan pred put Marko pokušava da što bezbolnije prođe kroz proces opraštanja od sredine u kojoj je odrastao.

Put za Kujumbu Miroslav Savić

Ideja za film

Put za Kujumbu je moj master rad, tako da se projekat za film  razvijao na časovima filmske režije sa mojim mentorom Stefanom Aresnijevićem. Ideja je potekla iz ličnih priča nekolicina mojih prijatelja. Zbog apsurdne situacije u kojoj se nalaze, odlučili su da sreću potraže u zidanju ruskih rafinerija po Sibiru. Generacija kojoj i sam pripadam nije uspela da odraste. To su ljudi koji bi trebalo da imaju porodice, sigurne poslove i da budu nosioci društvenog napretka. Istina je poražavajuća – mi smo zavisni članovi društva, bez posla i perspektive, koje izdržavaju roditelji. Priča koja nosi radnju, odlazak sina na rad u Rusiju, uvodi glavnu temu filma – odnos oca i sina. Film istražuje kompleksne odnose u dvočlanoj porodici raslojavajući problem na uticaje političkog i ekonomskog stanja društva, uticaje društvenih, kulturnih normi i nivo lične, psihološke borbe likova.

PUT-ZA-KUJUMBU

Saradnici/jataci

Pored moje malenkosti, koja potpisuje scenario i režiju, na realizaciji filma učestvovala je prava armija entuzijasta. U ulozi pomoćnika reditelja našao se moj kolega sa klase, Vladimir Milovanović, kao sekretar režije Staša Petrović, producent filma Jelena Pranić, direktor fotografije Srđan Srđenović, zatim prvi asistent kamere Vidoje Vujatović i drugi asistent kamere Kosta Martinović. Montaža filma bila je poverena Nataši Pantić. Za snimanje i dizajn zvuka bio je zadužen Dejan Đorđević, zatim tu su mikromani Teodora Đurović i Pavle Perić. Kompozitor teme je Boris Zaborski. U ekipi su se našli i Jelena Branković kao scenograf i rekviziter; kostimograf Đorđe Joksimović; koloristi Nikola Marinković i Nikola Mrdalj; klaper Pavle Pavlović; i Darko Živanović, Nikola Medić i Bojan Savić kao članovi tehničke ekipe. Glumačku postavu čine Irfan Mensur, Branko Perišić, Aleksandar Gligorić, Maja Jovanović i Vladimir Konić. Posebno bih se zahvalio ljudima iz Cine planeta, Fakultetu dramskih umetnosti i Gradu Loznici na svesrdnoj podršci i pomoći u realizaciji filma.

Put za Kujumbu

Stil i žanrovska odrednica

Približna žanrovska odrednica za Put za Kujumbu je socijalna melodrama na tragu italijanskog neorealizma i rumunskog novog filma. Ideja je da se minimalističkim pristupom dobije dokumentarni prikaz srpske tranzicione realnosti. Tako priča jednog običnog čoveka, razapetog između budućnosti i prošlosti, oslikava osnovno stanje našeg društva. Na polju tempa i načina pripovedanja koriste se dugi statični kadrovi kojima se postiže slika dosadne provincijske svakodnevnice u kojoj se ne dešavaju čuda – nešto poput Kaurismakijevih prikaza helsinških predgrađa. U glumačkom smislu insistira se na svedenim postupcima, stanjima u kojima protagonisti trpe i tek ponegde im se dozvoli da gradiraju izraz i pređu iz stanja u radnju. U građenju odnosa glavnih karaktera, oca i sina, vraćala mi se slika scena večernje sednice iz filma Sećaš li se Doli Bel i pitanje kako bi danas, u ovoj epohi i okolnostima izgledala ta sednica, da li bi se danas postigao onaj konsenzus, da li bi se razumeli, da li bi se čuli uopšte? Da li je osnova problema u današnjoj porodici promena načina odgoja ili su se samo promenile okolnosti u kojima živimo? Zašto su ideali i načela ondašnjeg vremena potpuno passé?

Put za Kujumbu

Vizuelni identitet 

Moram da napomenem da je film snimljen u mom rodnom gradu Loznici.  Prostor koji je prikazan u filmu doživljavam kao intiman prostor mog detinjstva. U tehničkom smislu ova odluka mi je olakšala realizaciju, a verujem i da je osveženje videti predele van Beograda. Boje koje dominiraju u filmu su isprane nijanse sive i žute. One doprinose kontrastiranju ruiniranog fabričkog kruga i prirode koja buja u svom zelenilu, metaforama oca i sina i njihovog razmimoilaženja. Ovaj nesklad u prostoru, sukob sivog i zelenog, bi trebalo da zbuni gledaoca (da li je prostor koji posmatra lep ili ružan), da mu oteža odluku da li da žali onoga ko ga napušta ili da mu poželi srećan put. Jako mi se dopada kako se bojom i kompozicijom  poigrava Zvjagincev u Izgnanstvu. Voleo bih da sam bar malo uspeo da „ukradem“ od te atmosfere.

12370895_10208252237806772_3273988864567059991_o

Zoran Janković