Dimitrije Vojnov, dramaturg, scenarista (između ostalog, autor scenarija i za hit „Jesen samuraja“), te vrsni poznavalac jugoslovenskog i srpskog filma, izašao nam je u susret i prvog dana nove 2017. gostovao u rubrici Omiljeni domaći.
„Obavezujuću ali i laskavu poziciju omiljenog filma ovog puta prepuštam jednom naslovu koji smatram ne samo izvanrednim ostvarenjem već i putokazom. Reč je o animiranom filmu Alekse Gajića Edit i ja. Ono što je suštinska specifičnost ovog filma nije ni odluka da se nadoveže na tradiciju japanimacije, niti da se koncipira kao ortodoksni žanrovski narativ, već činjenica da je ovo jedan od retkih srpskih filmova koji se istinski i bez ostatka bavi budućnošću. Istovremeno, ovo je film koji je duboko ukorenjen u srpskoj urbanoj kulturi, njenom komunikacijskom kodu, arhitekturi, pa čak i istorijskim događajima. Kada se pojavio u našim bioskopima, u jesen 2009. godine, bio je film-pobratim Blomkampovog Distrikta 9 po tome što je temu svojstvenu američkom SF-u u potpunosti smestio u vanameričke, lokalne okvire. Sa scenarijem koji iznenađujuće dobro sublimira nasleđe Raše Andrića, Siniše Pavića i Džejmsa Kamerona, i vizuelnom kulturom koja daje autentični pečat dinamičnim akcionim prizorima, zbunio je srpsku filmsku javnost koja se još uvek budila iz stvaralačke kome. Činilo se da ovaj intrigantni animirani akcijaš smešten u 2074. godinu nismo zaslužili, i svi su se prema njemu tako i poneli. U kinematografiji toliko opterećenoj prošlošću, budućnost kao takva retko kada je stizala na ekran a i kada jeste bila je to ironična refleksija sadašnjosti ili prošlosti. Otud ni ne treba da čudi da Edit i ja umesto da bude srpski urbani klasik XXI veka, kao što je recimo bila Nacionalna klasa u svoje vreme, a jeste i dan-danas, verovatno mora da sačeka 2100. godinu, da period o kome govori postane prošlost pa da tek onda zauzme svoje mesto.“
Zoran Janković