SRB ENG

Omiljeni domaći: Emilija Gašić // „Čudesna šuma“, „Čarobnjakov šešir“, „Tri“, „San doktora Mišića“, „Čudna devojka“…

25. oktobar 2020. | Autor: Zoran Janković




Emilija Gašić, autorka višestruko nagrađivnog filma kratkog igranog filma „Čekanje“, priprema svoj dugometražni prvenac ( „78 dana“, u produkciji Miloša Ivanovića i Andrijane Sofranić Šućur (Set Sail Films)), a danas nam je  gošća u ovoj rubrici i predstavlja nam i vam omiljene joj domaće filmove. Ovo je njen izbor, uz propratna pojašnjenja kako i zašto:

Čudesna šuma i Čarobnjakov šešir (režija: Milan Blažeković, po romanu Sunčane Škrinjarić)

Ova dva crtana filma iz 1986. i 1990. su mi jedni od omiljenih crtaća ikada. Tada mi je bilo neobično da gledam crtani na jeziku koji razumem jer se još uvek nisu (srećom) sinhronizovali Diznijevi crtaći.  Jako dugo sam mislila da je to zapravo jedan crtani jer su oba bila nasnimljena na istu kasetu. Sećam se da sam se jako plašila Kaktus Cara iz prvog a i Mrazomora iz drugog dela. Sviđalo mi se što je postojalo tih strašnih i mračnih delova poput vojske Kaktus Cara koja prolazi kroz šumu uz neku zlokobnu muziku i ide po Čarobnjaka Štapića. To me svejedno nije sprečavalo da gledam ponovo i ponovo i da znam pesme na pamet. Mislim da sam još u ranim fazama detinjstva bila zaintrigirana svime što je imalo elemente horora ili trilera pa i u naznakama. Jako lepi crtaći s lepom porukom i divnom muzikom Arsena Dedića. I sad, dok pišem, čujem već zvuk sintisajzera i jako zanimljiv polušaputavi glas s početka  koji kaže:  “Nitko zapravo ne zna je li Čudesna šuma strašno daleko ili sasvim blizu, u nju se stiže samo pomoću mašte!”

Tri (režija i scenario: Aleksandar Petrović) je još jedan film koji je na mene jako uticao stilski. Gledala sam ga prvi put još u školi „Kvadrat” gde smo ga podrobno analizarali. Bata Živojinović je ovde (i možda sa najmanje replika ikad!) u ulozi koja je znatno drugačija od uloga koje je igrao u tom vremenu a i sam film daje drugi pogled na drugi svetski rat, od partizanskih filmova. Bez mnogo dijaloga, sa odličnom fotografijom Tomislava Pintera, pričanje priče u ovom filmu deluje izuzetno lako i jednostavno. Često mu se vraćam, najviše zbog filmskog jezika.

San doktora Mišića (režija: Branko Pleša, scenario: Branko Ivanda)

Ovaj televizijski horor film iz 1973. sam slučajno pogledala još za vreme studija u Beogradu na RTS-u i jako se iznenadila. Pošto sam još tada imala u svojim kratkim filmovima tendecije ka hororu i trileru a kod nas nije bilo mnogo tih naslova, ovaj film mi je bila jedna od domaćih inspiracija. Ljuba Tadić igra racionalnog doktora s kraja 19. veka koji spava u zamku sa duhovima. Sećam se upečatljivih zlokobnih seoskih pejzaža koji su me asocirali na priče Milovana Glišića ali na bergmanovske momenete gde Dr. Mišić nailazi na sebe u dubinama začaranog zamka.

Čudna devojka (režija: Jovan Živanović, scenario: Jug Grizelj i Grozdana Olujić)

Ne sećam se tačno kada sam pogledala ovaj film  prvi put – možda sam još bila u srednjoj školi kada sam obsesivno tražila da gledam sve i svašta za pripremu za režiju a možda i malo ranije. Ovaj film je ostavio veliki uticaj na mene tada jer sam se prvi put susrela sa filmom koji se bavi devojačkim odrastanjem i sazrevanjem, kod nas.  Snimljen je 1962. sa Špelom Rozin u glavnoj ulozi i Studenjakom kao podlogom (izgradjenim nešto malo pre toga), kasnije sam pročitala da je jedan od prvih filmova crnog talasa, ali se o njemu stvarno nedovoljno govori.

Druga strana svega (režija: Mila Turajlić)

Ovaj film sam imala priliku da pogledam u Njujorku u Muzeju filmske umetnosti (Momi) u Astoriji pre par godina i rado mu se vraćam, pogotovu kad poželim da podelim neki film sa naših prostora sa mojim prijateljima iz inostranstva. Naizgled jako jednostavan portret zajedničkog stana a i Miline mame Srbijanke, postaje portret urušavanja jedne zemlje. Ovaj film ima toliko slojeva a da ni u jednom trenutku ne napusti zgradu u kojoj i oko koje se odvija. 

Govori da bih te video (režija: Marija Stojnić)

Za kraj ostavljam poslednji film koji sam pogledala u bioskopu ove godine pred zatvaranje svega zbog korone. Ovaj divni dokumentarac o Radio Beogradu 2 u Muzeju savremenih umetnosti (MOMA) u Njujorku a kasnije i da se upoznam sa rediteljkom. Spoj jako zanimljivih zvukova, šumova i replika uz mistične kadrove iz zgrade Radio Beograda vraća sećanja o bogatom kulturnom i umetničkom programu koji imamo ali tera i na razmišljanje o današnjici. Ono što mi se posebno dopalo su kadrovi  iz arhiva sa policama koje se protežu u nedogled sa rečima o kosmosu u pozadini.

Govori da bih te video.

Zoran Janković