Povodom početka bioskopske distribucije dugometražnog dokumentarnog filma “Muzej revolucije” Srđana Keče u Nemačkoj, u tamošnjim medijima izašao je veliki broj kritičkih prikaza ovog filma.
Jedan od najvažniji nedeljnika u Nemačkoj – Die Zeit, predstavlja “Muzej revolucije” kao “dokumentarni film o životu gubitnika kapitalističkog sistema” u ostacima Muzeja revolucije u Beogradu. Philipp Stadelmaier piše: “Kečin pristup sličan je onom još jednog savremenog majstora dokumentarne forme, Đankranka Rosija, čiji su filmovi takođe o marginalizovanima i autsajderima. On provodi mnogo vremena sa njegovim protagonistima, polako zarađujući njihovo poverenje. U ovom filmu nema ni traga pornografije patnje, nema eksploatacije siromaštva niti bola. (…) Keča ne nameće dramaturgiju njegovom materijalu, ne pokušava da osvetli sve. Fokus nije na tome da se zadovolji žeđ publike za saznanjem, već na tome da se poštuju oni koji su pred kamerom!”
Anne Küper na portalu Critic.de piše: “‘Muzej revolucije’ ostavlja tri junakinje filma enigmatičnim dok pratimo njihove pokrete kroz glavni grad Srbije, pored osvetljenih zgrada koje su njima nepriuštive, koncerata sa projekcijama na koje nisu pozvane. Iznova i iznova, kamera se vraća sa njima u mrak ruina muzeja, mesta koje simbolizuje mnoga druga manja mesta na kojima se skuplja đubre, gde pada prašina i kaplje voda. Kod Keče, reči nisu u prvom planu, već izvesna atmosfera, materijalnost poznog kapitalističkog društva čiji su temelji u opasnosti da propadnu. (…) Možda baš to čini ovaj film tako zanimljivim: on istražuje procese propadanja i odumiranja na različitim nivoima i postavlja ih ne toliko u odnose jedne s drugim koliko ostavlja gledaocu da sam izgradi smisao od njihovih fragmenata.”
Slično film doživljava i Bernd Buder, koji za Filmdienst piše o “gotovo zaigranom zajedništvu između reditelja i protagonistkinja”, dok “glavni grad Srbije u ovom izvanrednom dokumentarnom filmu igra dvostruku ulogu, (…) neprestano proizvodeći i prilike i poraze.”
A Rudolf Worschech se u epd Film fokusira na snimateljski rad, naglašavajući da “uprkos dugačkim sekvencama u kojima nema dijaloga”, reditelj “uspeva da učini opipljivim optimizam u svakodnevnoj borbi junakinja za opstanak i snimi slike prepune topline.”
Charlie Bendisch u časopisu Jungle World pak piše o “zanesenim tišinama tokom kojih se film igra zvučnom slikom”, hvaleći “nijansiranu i sferičnu muziku Hrvoja Nikšića”.
Portal ExBerliner preporučuje ovaj film kao “zadivljujući rediteljski debi” i “potresan ali i delikatan dokument iz srca kapitalističke periferije”, naglašavajući da film “pristupa teskobi kroz saosećajnu poeziju koja uzdiže depresivnu realnost bez traga romantizacije siromaštva.”
O filmu su slično pisali još i časopisi Kino-Zeit i Indiekino, kao i portal Spielfilm.
“Muzej revolucije” se prikazuje u bioskopima u Nemačkoj od 1. septembra u distribuciji kompanije Déjà Vu Film iz Hamburga.
Iscpno o ovom zapaženom filmu možete pročitati u našem ranijem tekstu.
Z. J.
Fotografije: Filmska kuć UZROK