U kratkom razgovoru koji sledi Slobodan Šijan, proslavljeni srpski i jugoslovenski filmski autor, a i ovogodišnji dobitnik nagrade za afirmaciju filmske umetnosti „Živojin Pavlović“ festivala LIFFE u Leskovcu, iznosi svoje mišljenje o filmskom stanju stvari u Srbiji danas, ali i o svom profesoru.
* S obzirom da Vam je Živojin Žika Pavlović bio profesor filmske režije na Fakultetu dramskih umetnosti, a Vi ste ovogodišnji dobitnik nagrade za afimaciju filmske umetnosti koja nosi njegovo ime, koliko je on uticao na Vas kao mladog autora?
– On je imao značajan uticaj, pre svega kao snažna autorska ličnost i umetnik od autoriteta naše kinamatografije u tom trenutku. On je bio i razlog zašto sam se ja prijavio na konkurs za upis na studije filmske režije na FDU, jer pomislio sam, ako on dolazi za profesora i preuzima klasu, a to su pisale novine, imam šanse da četiri godine radim sa nekim ko zaista ima šta da prenese. Desilo se da su primili samo nas četvoro od stotinak prijavljenih. Te dve godine su bile zaista veliko iskustvo, a zatim i sve što se dešavalo na fakultetu. U trećoj godini je bio veliki politički progon njega i profesora Saše Petrovića, a i nas koji smo bili njihovi studenti. Naši studentski filmovi su bili pregledani od strane političkih komisija da se utvrdi koliko su negativnog uticaja imali na nas. Ja sam dosta o tome pisao u tekstovima i govorio u mnogim intervjuima.
* A budući da je LIFFE internacionalni festival režije, koji okuplja autore iz regiona, smatrate li da se kinematografija u bivšim državama Jugoslavije može smatrati istom i podvesti pod jedan sveobuhvatan termin „Ex Yu kinematografija” ili mislite da je svaka kinematografija priča za sebe ?
– I ranije su kinematografije iz različitih delova Jugoslavije bile različite, to nije novitet. Različiti entiteti su negovali specifičnosti tih lokalnih sredina u kojima su se kinematografije razvijale, pa ne mislim da je to nešto novo. Ono što je novo je da su sada neke države bivše Jugoslavije članice EU i funkcionišu u mnogo boljim finansijskim uslovima. Zaista se ne mogu porediti uslovi u kojima se filmovi snimaju u Sloveniji i Hrvatskoj sa onima u Srbiji. Ali, naša kinematografija je poprilično živa. Navikla je da se bori i opstaje u dosta opskurnim finansijskim uslovima i tako je bilo uvek, čak i u staroj Jugoslaviji. Imamo sreće da uvek dolaze novi autori, koji se snalaze sa onim što imaju.
* Ove godine je Filmski centar Srbije dobio veći budžet nego prethodnih, mislite li da će to da doprinese većoj afirmaciji i napretku domaće produkcije ?
– Sigurno da doprinosi, ali najznačajnije je da Filmski centar ostane kao entitet koji funkcioniše stabilno i redovno. Sama činjenica da oni već tri godine uspešno dodeljuju sredstva za afirmaciju domaćih filmova, je nešto što smanjuje pritisak na sam fond. Ranije se nije znalo hoće li ili neće biti fonda ove ili sledeće godine. Nekada uopšte nije bilo novca, pa onda kada dođe novac, sve to uzmu neke velike zverke kinematografije, a ovako su samom redovnošću svi postali zadovoljniji, jer će svako doći na red. Ta sredstva su značajna, jer će retko ko da vam odobri dodatna sredstva u Evropi i regionu, ako niste prvo dobili na nacionalnom fondu.
* Možete li da izdvojite neke domaće autore koje sada pratite ?
– Ima ih dosta, koji ostvaruju značajne rezultate. Ja volim ove malo subverzivnije kao što su Maja Miloš, Mladen Đorđević, ali mi se dopadaju i filmovi, koje je radio mladi Bećković, jer komuniciraju sa publikom. Sviđa mi se da postoji raznolikost, da nije sve usmereno ka festivalskom filmu. Bitno je održati tu raznovrsnost, jer to stvara kreativnu atmosferu. Srpski film je uvek bio raznovrstan, čak su se autori i u vreme crnog talasa poprilično razlikovali. Nisu bili jedan talas u kom svi autori stvaraju slične filmove kao recimo u češkom filmu, već su bili jedan Živojin Pavlović, jedan Aleksandar Petrović, jedan Makavejev, koji su potpuno različite pojave, ali u okviru jednog koncepta novog filma.
Razgovarala: Monika Husar