Nakon niza kratkih filmova (uključujući i Divan dan za bananaribe), Stefan Malešević se odvažio i na polju dugometražnih ostvarenja; na Filmskom festivalu u Sarajevu prikazao je svoj dokumentarni rad Gora, predstavivši tako ovaj krajnje osoben film o Gorancima u Sarajevu, gradu u kome je i pohađao filmsku školu pod mentorstvom i vođstvom velikog Bele Tara. O Gori, Gorancima, dokumentarnom filmu i još ponečemu u razgovoru pred vama.
Otkud baš Gora kao centralna tema?
U pitanju je kombinacija ličnog afiniteta i nedovoljne istraženosti tog regiona. Interesujem se za prirodna i kulturna bogatstva celog Balkana, ali sam se osetio manje obaveznim da dokumentujem, na primer, Makedoniju, koja je takođe bogata interesantnim lokalnim stvaralaštvom i neverovatnim predelima, ali o kojoj postoji daleko veći broj zapisa. Jedna od funkcija snimanja Gore bila je moje lično istraživanje goranskog porekla i načina života, jer internet i štampana literatura nude šture i oprečne podatke. Za Gorance sam se interesovao odavno, ali sam definitivno rešio da moram da ih posetim kada sam čuo za Braću Muška, muzičare iz Restelice, koji godinama prave lokalne hitove i rade na očuvanju goranskog nasleđa, a čiju tradiciju nastavljaju i sinovi i unuci.
Da li ste već na početku priprema odlučili da uradite nenarativni i nenovinarski dokumentarac?
Definitivno. Ne čitam novine, ne gledam televizor, sakrivam na Fejsbuku svakog ko kači vesti sa Blica, a dokumentarce gledam isključivo po dobroj preporuci, jer je iskustvo pokazalo da mi se većina ne dopada. Zapravo, taj mali broj dokumentaraca u kojima sam uživao su na granici sa eksperimentalnim filmom ili filmskim esejem. Što se tiče nenarativnog, radije bih upotrebio izraz „nelinearni narativ“ ili „meta-narativ“, jer Gora ipak priča priču, daje informacije, obrađuje važne teme, iako ne na konvencionalan način, ostavljajući gledaocu daleko više slobode pri biranju tačke fokusa, građenju stavova, donošenju zaključaka i emotivnom reagovanju na film. Ne podnosim filmove koji striktno diktiraju šta i kada da osećamo, mislimo i vidimo, filmove u kojima je gledalac isključivo pasivni posmatrač kome se sadržaj servira. Smatram sebe rediteljem koji više naginje pravljenju filmova koji zahtevaju veći mentalni napor, filmova koji nastaju tek kada se gledalac aktivno uključi u proces.
Kako su tekle pripreme?
Priprema nije bilo, odnosno tekle su paralelno sa snimanjem, što je taktika koju je propagirao jedan od gostujućih profesora sa moje akademije, Pedro Košta. Digitalna tehnologija nam omogućava praktično neograničeno snimanje ukoliko je ekipa na setu svedena. Ekipu sam činio samo ja, izuzev par dana kada me je posetio i pomagao mi kolega sa akademije Dino Topolnjak. Digitalna tehnologija se često spominje u kontekstu kvarenja kvaliteta i prezasićenja tržišta šundom, ali ukoliko se pametno koristi, može pružiti slobodu u radu kakva je ranije bila rezervisana samo za reditelje sa milionskim budžetima. Kada sam otišao u Restelicu i počeo da snimam, to je ujedno bila i moja prva poseta Gori gde nisam poznavao nikog. Pojavio sam se jedno veče u kafani kod Bardija i tražio Murata Mušku. Već sledećeg dana sam snimio prve kadrove sa njim. Kako sam otkrivao Goru tako je nastajao i materijal.
Kako se sami žitelji Gore nose sa tom silinom identitetskih odrednica sa kojima žive?
Teško i lako. Goranci se sreću sa puno praktičnih problema zbog svog, da tako kažem, šarenolikog identiteta, dok u svakodnevnom životu i umetničkom izrazu, Goranci potpuno prihvataju sve uticaje koje je njihov narod primio, te nemaju nikakav problem sa tim da u kafani pevaju na makedonskom, na televizoru gledaju RTS, a u džamiji slušaju hodžu Bošnjaka. Ta pomešanost, uz nekoliko samo njima svojstvenih elemenata kao što su svadbeni obredi i kostimi, jeste ono što ih čini toliko zanimljivim. Nemaju problem da pričaju o svojoj prošlosti i poreklu, ali su alergični na medijsku eksploataciju stavova koje zastupaju, tako da za kameru uglavnom odbijaju da pričaju o tim temama, što je razumljivo, ako se zna koliko su do sada manipulisani i eksploatisani. Nažalost, među samim Gorancima postoji puno podela, uglavnom ideološke prirode. Goranaca ima samo četrdeset hiljada, a od sela do sela, od čoveka do čoveka, čućete različite teorije o poreklu i stavove prema susednim narodima…
Na koji ste način uspeli da izbegnete zamku folklorizma?
Folklorizam kao pogrdan izraz je neprecizno definisan pojam i često obuhvata pojave koje ne zaslužuju osudu. Ako je folklorizam eksploatacija folklornog stvaralaštva van autentičnog okruženja, mogu slobodno reći da za mene te zamke nije ni bilo, jer sam sve beležio „na terenu“ i bez intervencija. Trudio sam se da sve predstavim realno i iskreno, bez ulepšavanja, ali sa poštovanjem. Prema Gorancima i njihovom načinu života osećam divljenje, tako da nisam bio u opasnosti da ih predstavim kao egzotičnu atrakciju, jer ih nisam tako ni doživljavao. Sa druge strane, nisam ni „čistio“ materijal od modernih interpretacija pesama, jureći iluziju izvornosti. Po mom mišljenju, daleko je veća opasnost umrtviti narodno stvaralaštvo učinivši ga muzejskim eksponatom nego reinterpretirati ga sa modernim uticajima. Insistiranje na „izvornom“ je upravo ono što ubija folklor, jer je nemoguće definisati izvorno. Kako se određuje ta tačka nakon koje uticaji i promene počinju da se smatraju nečistoćom i kvarenjem? Ako smo mogli pre 400 godina sa Istoka da primimo zurlu, možemo i danas sa Zapada sintisajzer. Dok god se promene dešavaju i prihvataju u samom narodu, to je i dalje autentično.
Šta se zbivalo sa ovim Vašim filmom, gde je prikazivan, na kakav je prijem nailazio i šta mu tek sleduje?
Snimanje sam završio u januaru, ali se montaža odužila do avgusta zbog velike količine materijala i mog neiskustva sa dokumentarcima. Verovatno bi se rastegla u nedogled da u pomoć nije uskočila Jelena Maksimović, zahvaljujući čijim promišljenim montažnim odlukama film konačno dobija svoj finalni oblik. Bez nje ne bih uspeo da zadržim i raznolikost i koherentnost… Premijeru smo imali na Sarajevskom filmskom festivalu, a prijavili smo se na još nekoliko većih festivala. U Sarajevu sam imao kvalitetnu Q&A sesiju koja je trajala toliko dugo da je morala biti prekinuta zbog početka sledeće projekcije. U publici su bila i tri Goranca iz Sarajeva koji nisu učestvovali u snimanju, a film ih je oduševio. To mi je bilo najlepše iznenađenje na festivalu, jer još uvek nisam imao projekciju na samoj Gori, a vrlo mi je stalo do njihovog mišljenja o filmu.
Razgovarao: Zoran Janković
Naslovna fotografija: Maja Medić