U toku je snimanje dugometražnog dokumentarnog filma „Fabrika ne sme da stane!“ autora Marka Nikolića.

Dokumentarni film „Fabrika ne sme da stane!“ se dešava u Loznici. On govori o radnicima tog jugoslovenskog giganta hemijske industrije, uslovima za rad i njihovim emocijama prema tom vremenu. Neki od njih su uspeli i da svoje emocije i interesovanje prenesu na nova pokolenja. Aleksandar Kostić je u fabrici našao više desetina hiljada fotografija i negativa iz raznih perioda postojanja fabrike, koje su pravili fabrički fotografi.

Sećanja i emocije reflektovane na današnje socijalno stanje u domaćem i društvu u svetu su ono čime se ovaj film bavi. Kroz intervjue sa očevicima rada fabrike, ali i njihovim potomcima gledalac saznaje o standardu, uslovima života i ljubavi koju je pružala ova fabrika i sistem koji ju je stvorio.

Kada god je čuo priče o fabrici Aleksandar se pitao – zašto se toliko priča? Da li su priče uopšte istinite ili je sve samo uobičajena priča o “dobrim starim vremenima”?! Odgovore nije dobijao, ali je sa pronalaskom fotografija situacija počela da biva jasnija. Tačnije – približavao se odgovorima ili je bar počeo da vidi put ka njima.

Bez ikakve sumnje – Viskoza je sagradila Loznicu. Njen uticaj na standard grada se ne ogleda samo u asfaltiranju ulica, pravljenju stanova, biblioteke, ambulante (Doma zdravlja), toplane i sličnih infrastrukturnih objekata. Njena zaostavština su pre svega školovana deca radnika, kultura i generalni progres celog kraja.

U ovoj fabrici su radili ljudi iz cele Jugoslavije, a posebno i mnogi iz Bosne. Bez obzira na veru i naciju – svi su radili i za lično i za zajedničko dobro. Fabrika je imala i loš uticaj na prirodnu sredinu i zdravlje zaposlenih i meštana. Ipak – svi su je voleli. Ona se trudila da svoje mane popravi, da njenoj deci bude bolje…

Između ostalog, u rediteljskoj eksplikaciji Marka Nikolića nevedeno je i sledeće: „Eklektičnost jezika filma ’Fabrika ne sme da stane!’ je očigledna i neophodna njegova karakteristika. Kreće se od jezika naizgled dokumentarno-reportažnog filma, koji nas vremenom, zalaženjem sve dublje i dublje u temu dovodi do oniričko-somnabulnih prizora (stvorenih fotografijom, specijalnim i vizuelnim efektima ali i montažom) u kojima je horor delimično prisutan kao neminovni žanr-lajtmotiv, ali ne da bi zastrašio gledaoca, već se tu pojavljuje posledično, kao (ne)očekivani produkt vizija i tumačenja života fabrike o kojoj pričamo.“

Reditelj je Marko Nikolić, direktor fotografije Obrad Kokotović, muziku komponuje Janja Lončar, a dizajner zvuka je Miloš Drobnjaković.

Producent: filma  je Nebojša Miljković, a koproducent Nikola Đaković. Film nastaje pod okriljem producentskih kuća TALAS FILM (Srbija)  i DIDASKALIJA (Republika Srpska).

Snimanje filma je počelo 7.jula ove godine, simbolično – na dan otvaranja fabrike Viskoze. Snimana je izložba protagoniste  filma, Aleksandra Kostića. Snimalo se i snimaće se u Loznici na teritoriji fabrike Viskoze, kao i u okolnim gradovima u Zvorniku, Tuzli… Planirano je da snimanje bude završeno na proleće 2024. godine.

Film je podržao Filmski centar Srbije, i realizuje se u saradnji sa Turistickom organizacijom grada Loznice,  Muzejom Jadra (u Loznici), i Centrom za kulturu „Vuk Karadžić“ u tom gradu.

Zoran Janković