Tribina povodom poslednjeg rukopisa Ranka Munitića, objavljenog u monografiji FILMSKI PRIJATELJI I PRIJATELJ FILMA, Beograd, 2011, održana je juče u galeriji „Artget“ Kulturnog centra Beograda.

Na tribini su učestvovali: Branko Vučićević, Dušan Makavejev, Milan Vlajčić i Lazar Stojanović.

Okupljene su anegdotama o Munitiću i njegovom liku i delu zabavljali i govorili filmski kritičar Milan Vlajčić, režiseri Dušan Makavejev, Lazar Stojanović i Branko Vučićević.

Govoreći o rukopisu, Vlajčić je naveo da je Minitićev rukopis ''kruna njegovog bavljenja filmskom kritikom i beogradskim filmskim kritičarskim krugom“.

''Ovo je hrestomatija u kojoj je izdvojeno 15 kritičara“, rekal je Vlajčic i dodao da je tokom svog života Munitć objavio tri kapitalna dela pod imenom ''Beogradski kritičarski krug“.

On je rekao da je Munitić jedini filmski kritičar na svetu koji je napisao delo ''Moji filmski prijatelji“ i ''Moji filmski neprijatelji“, u kome se na gospodski način i bez zlobe osvrnuo na sve svoje ''neprijatelje“.

Vlajčić je ocenio i da ovaj Munitićev rad zaslužuje da bude ''normalno“ objavljen a ne u formi partijskih spisa.

Makavejev, koga je moderator tribine predstavio kao kritičara ''debitanta“, podsetio se rada sa Munitićem za koga je rekao da je potekao iz mediteranske, elegantne kulture i koji je umeo da sa teškim ljudima suvislo priča.

''Razgovarao je sa stotinama ljudi i oni su mu se otvarali. Pretvarao je bezbrojne naše nebuloze u nešto što je u redu i sve nas je stavio u ravan programa koji se zove filmska kritika“, rekao je Makavejev.

''Ova kultura je kultura zabijanja noža u stomak, a Munitić je imao osobine druge kulture, sa Mediterana, kulture poštovanja drugih ljudi“, dodao je on.

Munitić je bio neverovatan pedagog i ovo njegovo delo može da posluži kao udžbenik svima koji žele da se bave filmom, rekao je Makavejev.

Neobjavljeni rukopis Ranka Munitića o beogradskom kritičarskom krugu i pitanjima filmske kritike, koji se predstavlja u okviru publikacije Prijatelji filma i filmski prijatelj, posvećene ovom našem velikom misliocu, u mnogo čemu je jedan od testamentarnih njegovih radova. Bit te predaje može se pronaći u sledećoj rečenici: „U tom smislu, ova zbirka – Pitanja filmske kritike – mogla bi koristiti i mlađim kolegama koji se danas uvršćuju u povorku ovdašnjih kino-pisaca, novim kritičarima za koje se ne bi uvek moglo reći da su valjano upoznati s tradicijom na koju se nadovezuju: tradicijom koja, bili oni toga svesni ili ne, diktira svojim dometima veoma visoke standarde komunikacije sa filmskom umetnošću.“

Munitićeva sposobnost, po kojoj spada u najređe naše mislioce, da nakon analize iznese i sintetički sud o nekom problemu, posebno je vidljiva u njegovim tumačenjima najbitnijih pitanja umetnosti. Takav je slučaj i u ovom napisu o metodologiji filmske kritike, pitanju sa kojim se ni mnogo veće kulturne sredine nisu prečesto suočavale. Posebna vrednost teksta, kao živa potvrda onoga što tu piše, jeste činjenica da Munitić svoje zaključke ne izvodi u bezvazdušnom prostoru svetske umetnosti i kritike, nego upravo u tradiciji beogradskog kritičarskog kruga. Tako ovaj esej, kao i hrestomatija tekstova koja ga sledi, jesu i moraju biti udžbenik za sve koji žele ne samo da gledaju filmove, nego i da misle o njima.