Tekst Božidara Zečevića objavljen u dnevnom listu Politika.
Majstor dve škole
Ranko Munitić bio je jedan od poslednjih, ako ne i poslednji kritičar pravog kova. Pod ovim podrazumevam filmsku kritiku kao vokaciju, ozbiljnost, znanje i izgrađen pristup, apsolutne uslove za ovakav metier u prošlom i svim prošlim vekovima. Ako je iko od nas polagao pravo na to, bio je to Ranko, koji je, sa sebi svojstvenim smislom za paradoks, kritičarski poziv smatrao nekom vrstom igre, a profesiju zvao «nepostojećom i besmrtnom». Ipak, uložio je u nju baš sve što je imao i doživeo da mu se velika ljubav vrati. Bio je rado čitan, slušan i gledan. I celim svojim delom dokazao koliko je poziv koji je odabrao potreban i plemenit.
Jednom se potrudio da celoga sebe opiše sa malo reči. Evo tog opisa: «Rođen 3. aprila 1943. godine. Detinjstvo provodi u Trogiru, školovanje obavlja u Zagrebu, proputovao svetom, 1972. se definitivno nastanjuje u Beogradu. Po nacionalnosti čovek s mora, po stranačkoj pripadnosti filmofan, po zanimanju criticus vulgaris, po ubeđenju alternativac, a po statusu slobodnjak odnosno marginalac. Od 1961. piše i objavljuje manje i veće sastave o filmu, kino-amimaciji, stripu, fantastici, televiziji, glumi i glumcima. Veruje u pravo na sopstveni izbor i u život do smrti».
Tačka. Iako izvan ovih šavova ostaje da se se detaljno pregleda jedan prebogat stvaralački živopis, ostavićemo to budućim biografima, u čiju ulogu ni sam Ranko nije mnogo verovao. No filmska kritika ostaje Munitićev glavni životni izbor, ono što je u šali nazivao criticus vulgaris, ali daleko i od kakve običnosti i prostote. Taj lepi zanat učio je od svog filmskog tate Branka Belana, koji ga je, iz mlade generacije zagrebačkih kritičara (Peterlić, Ivanda, Krelja, Tadić…) odabrao i još 1962. godine, kao svog «đavoljeg učenika», doveo u Telegram, najbolju zagrebačku novinu za kulturu svih vremena. Tu je pekao zanat kritičara. Svaka reč, svaka pomisao, svaki izrečeni sud bio je pod bespoštednom paljbom velikog erudite i literatora. Tu se kovao onaj stari, od nerđajućeg duha saliven čudotvorni mač koji je sekao tačno i pravično, od svih poštovan. Morao je učenik da ispuni sve uslove junaka iz prabajke: da bude sve samo ne površan, prozvoljan, nerazumljiv i – dosadan. Jasan, sažet, na dve kartice («Najlepši format na svetu» naučavao je Belan «čudo tu može da stane, samo ako umete», što je Munitić dobro izučio a ja evo, pokušavam). Nema više takve kritike. Izgubila se u ovom buvljaku svega i svakoga, reče sam Ranko pre nekoliko godina. U njegovoj bibliografiji, koja se broji u najbogatije, nećete lako naći tekst van opisanih propozicija. Zato je bio jedan od najvećijh i zato mu se verovalo.
Kada je 1971, još u toku maspoka odlučio da se otseli u Beograd («jer sam video kuda ide ova zemlja»), došao je na izvorište nove kritičarske baštine, koju je proučavao i uznosio postajući vremenom i sam deo beogradskog kruga filmskih kritičara, na čijem je početku stajao Boško Tokin. I «Boka-Toka» (Ranka je fasciniralo što svakoga od značaja u beogradskoj varoši znaju po nadimku i pedigre) imao je svoje propozicije – filmski ukus i nepristrastnost – kojima je Munitić pridodao duhovitost i originalnost, iščašenost i uvrnutost, sa sve nadrealističkom hipotekom i Makavejevljevom umetnost treba cimnuti. Vremenom, naučio se Munitić takvom govoru, otkrivajući i nama Beograđanima fascinatnu privlačnost ovog filmskog podneblja. Ustvari, Munitić je bio majstor, možda i sinteza, dve škole kritičkog mišljenja: zagrebačke, koja je vukla na stare, solidne akademske obrasce Mitteleurope i beogradske, vazda lucidne i začudne, balkanske i kosmopolitske, u suštini oduvek altrernativne, što ga je, ubeđen sam, i privuklo na ovu stranu. On nije bio duhovni apatrid, što je s pravom pripisivao Fricu Langu, već je beogradsku sredinu svojski prihvatio i nastojao da postane njen u najlepšem smislu te reči. Takođe i u duhu jednog iskrenog i integralnog jugoslovenstva, kome je dosledno isplatio dug.
Ali poslednje i najvažnije, što su i Tokin i Belan podrazumevali, a nisu postavljali kao uslov svih uslova: moral. Kritika je, za njega, bila etički čin. I to pri činjenici da je bio jedini naš kritičar koji je živeo samo od pisanja. Ljubazan i blag u ophođenju, nije ostavljao ni male šanse kompromisu u kritici. Po cenu bolnih ožiljaka, po cenu da se dobrovoljno izdvoji u ono što je nazivao marginom (ma kakva margina, sa Orsonom Velsom preko tog istog Langa i Trifoa do Tarkovskog, iscrtavao je mapu svoje kulturne Evrope!) dovršavao je što je naumio grozdovima lepih i smislom bogatih rečenica, duhovitim metaforama, viteškom retorikom, stilom suverenog erudite. Izgrađene etičke vertikale uporno se držao kao «sopstvenog izbora u životu do smrti», koja ga je zadesila ovog proleća. A i sada, kada ga više nema, ova vertikala neće lako iščiliti.
Božidar Zečević
