SRB ENG

BOKS I KLAVIR

Kritika filma „Vikend sa ćaletom“

05. novembar 2020. | Autor: Jelena Jovanović



NASLOV FILMA: Vikend sa ćaletom

SCENARIO I REŽIJA: Miroslav Momčilović

ULOGE: Nenad Jezdić, Vasa Vraneš, 
Branko Vidaković, Jelena Đukić, 
Katarina Radivojević, 
Svetlana Bojković, 
Boris Milivojević

TRAJANJE: 98’

DRŽAVA: Srbija

GODINA: 2020.

 

Prvu postkarantinsku bioskopsku premijeru domaćeg filma dočekali smo (jedva) sa dosta želje i entuzijazma. Nestrpljivi da se prepustimo dobrom humoru svojstvenom našem mentalitetu, prepoznamo u malim pričama lokalizovanim u srpskom miljeu i vidimo poznata nam glumačka lica. Premijera filma „Vikend sa ćaletom“ reditelja Miroslava Momčilovića sa Nenadom Jezdićem činila se kao najbolji mogući scenario. Po motivima Momčilovićeve filmske priče „Razvedeni“ napisan je scenario za film „Realna priča“, radio je kao scenarista na ostvarenju „Kad porastem biću Kengur“, i autor je filmova koji su obeležili prethodne decenije domaće kinematografije poput „Sedam i po“, „Smrt čoveka na Balkanu“ i skorašnje „Smrdljive bajke“. Momčilovićev novi film „Vikend sa ćaletom“ je, bliska nam po svojoj hibridnosti žanra, tužna komedija. Film je podržao Filmski centar Srbije.

Melodrama o prvom zajedničkom vikendu, oca i sina, nakon pet godina. Priča o Kašiki, jednom od šefova beogradskog podzemlja nedavno puštenom iz zatvora, koji provodi dva dana sa svojim jedanaestogodišnjim sinom, vođena je u komičnom ključu sa gorkom završnicom. Kašika, jedan od onih samo spolja tvrdih derivata brutalnih devedesetih, pri samom početku ove filmske priče saznaje da ima kancer pluća u poodmakloj fazi. Odbijajući da pokaže očekivane ljudske reakcije u ovakvim okolnostima − strah od smrti ili tugu, Kašika kao prototip novobeogradskog dizelaša-kriminalca sa persoalizovanim tablicama na automobilu, otpočinje svoju avanturu. Postavljanje junaka u novu okolnost koja prekida sve postojeće planove i menja kurs života je dobra dramaturška odluka, dosledno sprovedena, koja svoj puni smisao (i težinu) dobija u završnici – junak biva promenjen. Susret oca i sina koji „opravdano“ nemaju nikakav odnos, koji su jedan drugom stranci, duboko je potresna premisa patinirana humorom koji Nenad Jezdić plasira na prepoznatljiv način. Pred alfa mužijakom koji zna ljude koji znaju ljude stoji nežni dečak koji svira klavir, ne ume da se bije, ne gleda fudbal i boks, druži se sa devojčicama. Jednom rečju – noćna mora svakog Balkanca (ako Balkanac koristimo u najpežorativnijem kontekstu). Momčilović uspešno, ispod sve galame i kroz banalizovane situacije, prikazuje odsustvo figure oca u odrastanju deteta. Kašika uči sina šta je to Crvena zvezda, da boksuje i bude jak, da nosi trenerku. Sa druge strane, Ogi svog tatu uči ko je on.

„Vikend sa ćaletom“ je film koji zalazi u veoma tanana osećanja na relaciji dete – roditelj, iako stičemo utisak da je istovremeno i pretrpan forama koje na nivou ritma samog filma nisu baš uvek uspešno inkorporirane kako scenaristički, tako ni glumački. Saputnik oca i sina je Kašikin brat Bata Konj (Branko Vidaković) koji je uspeo da plasira svaki komični geg koji mu je Momčilović poverio. Bata Konj je onaj brat koga ima svaki žestoki momak, brat koji bi za njega primio metak.

Na dramaturškom planu Momčilovićevog filma, najproblematičniji je ritam. Dobar pogonski motor radnje koji doprinosi zbližavanju oca i sina je momenat kada Kašika završava u bolnici. Ipak, poslednja trećina filma, od susreta između Kašike i njegovog oca (Miodrag Miki Krstović), a zajedno sa suviše dugom kafanskom sekvencom, odudara od prethodne dinamike, te se u samoj završnici filmska priča blago rasplinjava. Razlog tome možemo potražiti i u predvidivosti kraja i u tome što reditelj nije doneo ništa više, već je pustio da glumačka igra Nenada Jezdića bude jedini pogon koji vodi film ka kraju. Iako vođen u ispravnom smeru − ka kafani, koja je metafora čistilišta i pakla Kašikinog miljea − kraj filma ipak ostaje monoton, jednoličan i ravan u rediteljsko-scenarističkom smislu. Sličan problem sa dinamikom postoji i u sceni „porodične“ večere Ognjena sa Kašikinom sadašnjim porodicom. Čini se da je glumački šarm Nenada Jezdića zaveo Momčilovića te je opijen njegovim specifičnim izrazom i sasvim sigurno i improvizacijama, pustio da neke scene traju duže nego što je radnji potrebno.

Uz nekad tačno a nekad manje ispravno praćenje scenarija i junaka Momčilovićev rediteljski deo posla je prosečan. Ova filmska priča koja se bazira na izvrsnom scenariju egzistira u surovo realističnom ključu i pomalo je skrajnula druge veoma bitne aspekte kinematografije. Direktor fotografije Dalibor Tonković je, što se vizuelnog aspekta filma tiče, odabrao sliku koja najbolje odgovara atmosferi, poetici i radnji ovog ostvarenja. Scenaristički prenaglašeno nizanje scena smeštenih u enterijer automobila (bez suštinskog opravdanja) je možda kasnije bilo nemoguće „ispraviti“ u montaži (Petar Jakonić), pri čemu trpi sam ritam filma.

Uz već pomenutog Baneta Vidakovića kao pozitivno iznenađenje i Nenada Jezdića, maestralnog glumca i u okvirima domaće komedije, takođe sjajan u ulozi sina Ognjena je dečak Vasa Vraneš. Nežnog fizičkog izgleda i neodoljiv u svom tačnom glumačkom izrazu Vraneš je pravo osveženje kada su deca na filmu u pitanju, koja u podelama kada im pripadnu noseće uloge retko iznesu tako veliki zadatak dovoljno dobro.

„Vikend sa ćaletom“ je film koji smo dočekali otvorenog srca – i nije nas u potpunosti razočarao. Miroslav Momčilović nas je razmazio svojim mahom gorkim pričama ispričanim kroz šalu i smeh. Autor nas je navikao da očekujemo mnogo, a ovaj put smo dobili dovoljno. Čini se da se ovoga puta, ovom zaista sjajnom autoru, nisu svi segmenti u potpunosti sklopili: scenario pun replika koje se pamte, rediteljska inovativost i izuzetna podela. „Vikend sa ćaletom“ iako dobro postavljen da komunicira neiscrpnu i važnu temu odnosa otac – sin, u današnjim nesvakidašnjim okolnostima ipak nije doneo ono nešto više.

Svi tekstovi odražavaju isključivo stavove autora i ne predstavljaju stavove Filmskog centra Srbije, kao ni NFC Filmarta. Filmski centar Srbije i NFC Filmart se odriču odgovornosti za sve upotrebe informacija koje su u njima sadržane.