SRB ENG

BOŠKO BUHA I EGZOTIČNE RIBICE

Kritika filma „Flotel Europa“

06. novembar 2020. | Autor: Nikola Radić



NASLOV FILMA: Flotel Europa

SCENARIO I REŽIJA: Vladimir Tomić

TRAJANJE: 70’

ŽANR: dokumentarni, drama

ZEMLJA: Srbija, Danska

GODINA: 2015.

Metalna grdosija uplovljava u dansku prestonicu. Početak je 90-ih i hiljadu izbeglica iz Bosne i Hercegovine mesecima će domom zvati gigantski „flotel“. Među njima, dečak Vladimir, sa majkom i bratom, čiji je otac ostao u Bosni.

Tomić nas već inicijalnim kadrovima ovog dugometražnog dokumentarca izmešta i poziva na formalno-tematski atipično iskustvo. Ne, ovo nije još jedan film o ratu u Jugoslaviji. Niti je još jedno u nizu estetizovanih viđenja devedesetih. Ovo je VHS-dnevnik izbeglištva, sa svim svojim amaterskim nesavršenostima, smetnjama i sirovom DIY estetikom. Sate prikupljenih i digitalizovanih zapisa, među kojima su i brojna VHS-pisma za rodbinu u Bosni, reditelj Vladimir Tomić i montažer Srđan Keča pretvorili su u doslednu, dinamičnu i kompaktnu kompilaciju, višestruko nagrađenu na festivalskoj turneji (najbolji srpski dokumentarni film na Beldoksu, dve nagrade na Berlinalu i tri na festivalu IndieLisboa, između ostalih) – film „Flotel Europa“.

Kroz arhivske snimke vodi nas rediteljev reminiscentni glas iz off-a. Jednostavan, iskren i monoton glas u prvom licu pripoveda priču o odrastanju. Za razliku od mnogih Bildungsromana i coming-of-age filmova, u kojima su deca-pripovedači često previše vešti retori, elokventni i promišljeni, vizura Tomićevog pripovedača je gotovo školska. Relativno jednostavni rečenični obrti i zapažanja kao da se postavljaju na pola puta između intradijegetičkog Vladimira i scenariste Tomića. Naravno, i takvom se skromnom pripovedaču „omaknu“ složenije opaske poput one da je Flotel Europa za Dance bio poput „akvarijuma sa egzotičnim ribicama“, ali naracija je sveukupno gledano nenametljiva, neretko dirljiva i prošarana humorom.

Toliko o ličnom. Šta se pak dešava kada se lupa odmakne od intimnog, kursor pomeri na tematsku srž ovog filma – imigraciju? Tu „Flotel Europa“ poprima svu svoju značenjsku slojevitost, te predlažemo osvrt (za potrebe ovog teksta razložen) na intra, inter i simboličku ravan odnosa u filmu. Intra-ravan je dakako mikrokozam flotela, tj. svakodevnica i interakcije srpskih, hrvatskih i bošnjačkih izbeglica. Osnovni ključ za pristup ovoj ravni su same slike: nasuprot individualnoj pripovedačkoj perspektivi glasa iz off-a (doduše isprekidanoj intervencijama drugih izbeglica), sami video zapisi su delo nekolicine stanara flotela. Time imigracija postaje sasvim imerzivno iskustvo, ali se i umnožavaju tačke gledišta (subjektivnost kamera i pripovedačeva subjektivnost), koje uvode gledaoce u složenu mrežu ljudskih sudbina, u preplitanje izbegličkih lica koja se pojavljuju i nestaju. Još jedna prednost ove srpsko-danske koprodukcije u odnosu na tematski srodne naslove leži u gotovo potpunom odsustvu ratnih prizora, koji su dati u odjecima, indirektno, implicitno. Sa druge strane, snimci televizijskih dnevnika, stereotip izveštavanja o ratnom stanju u Jugoslaviji u ovdašnjem filmu, čine se suvišnim. U nekoliko pasaža navode se i primeri etničkih tenzija te nadnacionalnog impulsa na brodu, ali se na njima ne insistira, što nas dovodi do, za ovaj film relevantnije, inter-ravni. Tomićev film dotiče se pre svega Drugosti, društvene integracije, danskih domaćina kroz dijalektiku čovekoljublja i egzotizacije stranaca. Za ilustraciju valja izdvojiti dve sekvence. Flotel Europa za domaće dansko stanovništvo postaje gorepomenuti „akvarijum sa egzotičnim ribicama“, turistička atrakcija koju lokalci obilaze u potrazi za egzotičnim strancima umaklim krvoproliću. Druga sekvenca bilo bi nezadovoljstvo imigranata zbog nehigijenskih uslova na brodu i stambene neizvesnosti, na šta direktor splava-hotela odgovara priređivanjem velike fešte sa obiljem hrane, pića i muzikom. Flotelskim „gostima“, u strahu od tragičnih vesti iz Sarajeva, zatvorenim u kabine bez prozora, suočenim sa rizikom od zaraze i potpuno neizvesnom budućnošću, prema šefu flotela potrebno je samo da se dobro najedu i napiju. Najzad, za simboličku ravan, zadovoljićemo se evokacijom prizora turobnog hotela na vodi kao broda nasukanog na dokove Kopenhagena, ali nikad dovoljno na kopnu da bi postao deo danskog društva, dok se u daljini nazire kartonska arhitektura andersenovske Danske, tog prividnog eldorada za decu odraslu na konzervama mesnog nareska.

„Šta je izbeglištvo?“, pita se Vladimir Tomić 2015. kada u Evropi besni jedna druga izbeglička kriza. Izbeglištvo, to su prazni pogledi, besmislene šetnje stranim okruženjem, to su limb, čekanje, privremenost, razdiranja, maternji folklor kao uteha, zavisnost od narkotika kao beg, kuvanje u dva metra kvadratna. U takvoj atmosferi, neophodnu protivtežu sivim tonovima predstavljaju četiri svetla: porodica, prijateljstvo, zaljubljenost i muzika. Vladimirova majka posebno se izdvaja kao kosmopolitska figura nade i borbe, koja i u raljama imigrantskog života nalazi draž u koncertima klasične muzike u obližnjoj crkvi. Pored vršnjaka, dečak dane provodi i sa grupom starijih bosanskih mangupa koji mu dozvoljavaju da zaviri u skriveni i intrigantni svet odraslih. Osnovni podzaplet tiče se Vladimirovih simpatija za vršnjakinju Melisu. U potpunosti neočekivana paralela između dečakove zaljubljenosti i junaštva Boška Buhe (Vladimira neka deca zovu Buha), propraćena insertima iz kultnog filma Branka Bauera, dodaje notu jugonostalgije, kojoj ovaj film ne odoleva. U tome vitalan udeo ima muzika. Sveprisutna u „Flotelu Europa“, ona služi izbeglicama kao lek protiv dosade, ali i kao emocionalna spona sa Jugoslavijom. U tom smislu ističu se „nacionalistički“ nastup narodnog pevača i akustična svirka Alena Islamovića, poslednjeg pevača panjugoslovenskog Bijelog dugmeta. Scene nastupa dvojice pevača u polupraznoj sali u Kopenhagenu vanredno su upečatljive slike raspada Jugoslavije i dijaspore u nastajanju.

Toliko i o efemernom flotelu, it’s all over, the war is over. Šta i kako dalje? Kakav nas epilog čeka kada se neki imigranti zbrinu u stanove u Kopenhagenu, presele iz „Europe“ u Evropu, deca nauče danski, dok se drugi vrate u ruševine matične zemlje? Tomić ima odgovor, koji ne može biti dvosmisleniji: „[T]ada će sve biti lakše“.

Svi tekstovi odražavaju isključivo stavove autora i ne predstavljaju stavove Filmskog centra Srbije, kao ni NFC Filmarta. Filmski centar Srbije i NFC Filmart se odriču odgovornosti za sve upotrebe informacija koje su u njima sadržane.