SRB ENG

Buntovništvo ili konformizam?

24. јуна 2019. | Autor: Borisav Matić


NASLOV FILMA: Aleksi

SCENARIO I REŽIJA: Barbara Vekarić

ULOGE: Tihana Lazović, Goran Marković, Leon Lučev, Sebastian Cavazza, Jason Mann, Neda Arnerić, Nadia Cvitanović, Antonio Franić, Romano Nikolić, Aljoša Vučković

TRAJANJE: 87'

DRŽAVA: Hrvatska, Srbija

GODINA: 2018.

PRODUCENTI: Darija Kulenović Gudan, Gordan Kičić, Marina Andree Skop, Snežana Penev

 

Hrvatsko-srpski film Aleksi rediteljke i scenaristkinje Barbare Vekarić, počinje sekvencom u kojoj dvadesetosmogodišnja Aleksi (Tihana Lazović) moli stranca da joj pričuva gomilu torbi i da zaustavi trajekt koji samo što nije krenuo, kako bi ona navodno kupila lekove ocu, potrebni za njegov navodni infarkt. Stranac nerado pristane, a ispostavlja se da je Aleksi otišla da kupi krofne koje su joj se upravo prijele.  Ovakvim uvodom direktno nam je stavljeno do znanja s kakvom protagonistkinjom ćemo imati posla narednih sat i po vremena koliko traje film – sa impulsivnom, detinjastom, slobodnom i anarhičnom devojkom koja se ne libi da iskoristi druge, pa makar i zarad svojih sitnih zadovoljstava.

Kako priča odmiče, upoznajemo se i sa Aleksinim roditeljima koji rasterećeno žive život više srednje klase na hrvatskom primorju, držeći svoju vinariju i baveći se umetnošću i kolekcionarstvom – te se Aleksin otac, baš kao i ona sama, bavi fotografijom. Oni su svojoj ćerki obezbedili gotovo sve, od višegodišnjih školarina (više od jednog) fakulteta, do odlazaka na internšipe u Berlin. Vaspitali su je i prema njoj se odnose vrlo slobodoumo, pa otac svojoj ćerki ni jednog trenutka ne pridikuje kada mu ona saopštava da se prethodnu noć „napila kao krava“ i upiškila u krevetu nekog momka gde je završila – šta više, on se na njenu priču nadovezuje šalama.

Uz pomoć navedenih međuljudskih odnosa, postavki likova kao i samog miljea, autorka stavlja protagonistkinju u jedan vrlo specifični položaj, tako atipičan za regionalni film – Aleksi je oslobođena novčanih problema, bilo kakvog (jačeg) pritiska okoline koja od nje ne zahteva ništa izričito, već je slobodarski prepušta samoj sebi. U moru potencijalnih izbora čak i na ljubavnom/erotskom planu, Aleksi postaje neopredeljena i započinje seksualne i ljubavne avanture sa nekoliko momaka, a ispod svih tih dešavanja, nazire se jedna suštinski nesigurna osoba koja ne zna šta će dalje sa svojim životom. Ona postaje rešena i opredeljena barem po jednom pitanju, da se preseli u taj magični Berlin jer se nada da će joj tamo svi problemi biti rešeni i da će konačno pronaći istinsko društvo koje nema kod kuće. Ipak, bivajući i dalje uljuljkana u svom udobnom životu, ne trudi se dovoljno, te joj i te nade propadaju – odbijaju je na poslednjem konkursu za internšip iz fotografije.

Barbara Vekarić nastoji da nas ovom dirljivom pričom o jednoj nesnađenoj osobi približi problemima mladih koji se nalaze u egzistencijalnoj krizi, u rascepu između detinjstva i odraslog doba, između želje za ostankom u sopstvenoj zemlji i odlaska u (bolje) nepoznato, i između ljubavi prema sebi i ljubavi prema drugima. Postavlja se opravdano pitanje da li je Aleksi u ovoj situaciji upravo zbog (suvišnih) privilegija koje su joj roditelji pružili i zbog kojih je imala mogućnost da živi ugodno, a da bar neko vreme ne preispituje svoje životne odluke. U nemogućstvu da se u potpunosti suoči sa ovim pitanjem i sa sobom, Aleksi se pretvara u buntovnicu koja će svojim svakodnevnim, detinjastim i često hirovitim postupcima nervirati svoju okolinu koja je delom zaslužna za njeno stanje. Međutim, ona ne ide toliko daleko da bi mogla da se odrekne svojih privilegija i zbog toga i ostaje nezadovoljna, nastavljajući da živi istovetni život, doduše sa nešto više obaveza nego što je imala pre.

Gluma Tihane Lazović dobro dočarava unutrašnje sukobe junakinje, te se u njenom izrazu često i koherentno smenjuju drskost i odvažnost sa zbunjenošću i nesigurnošću. Odličan glumački partner Tihani Lazović, u ulozi jednog od momaka junakinje, jeste Goran Marković koji svoj lik donosi sa iznijansiranošću između zaljubljenosti u Aleksi i izrevoltiranosti njenim postupcima. Osim ovo dvoje članova ekipe koje je valjalo pojedinačno pohvaliti, ne treba zanemariti ni ostale glumce koji svoje likove oživljavaju uverljivo i vrlo precizno.

Na njihov rad se nadovezuje i fotografija Filipa Tota koja krupnim planovima beleži glumačke ekspresije. Ona nam, pored navedenog, često prikazuje priču iz Aleksine perspektive – nisu retki kadrovi gde je njen potiljak u prvom planu, dok je u drugom ostatak mizanscena i dešavanja, a takođe je često i lice Tihane Lazović u središtu kadra dok je ostatak fotografije zamućen. Osim fokusa na aktere, fotografija uspeva da oživi atmosferu letnjeg hrvatskog primorja gde sve deluje idilično, a zapravo je dobar teren za dekadentnost – u šta je uveliko utonuo Aleksin život.

A ima li iz te dekadencije izlaza? Autorka nam sugeriše da je milje u kom se odigrava priča nesumnjivo konformistički, međutim šta je sa junakinjom koja konstantno oscilira između kakvog-takvog buntovništva i slepog uživanja u sopstvenim privilegijama? Sa tim, naravno, ide i oscilacija osećanja publike koja se u jednom trenutku identifikuje sa Aleksi, a u sledećem je osuđuje. Ima li izlaza iz ovog dualizma? Po svemu sudeći, samo ako se Aleksi odvaži na odlučujući korak iz konformističkog miljea u kom i uživa i pati. Kraj nam ne pruža taj postupak, ali pruža nadu i mogućnost za takvu promenu – Aleksi je prihvatila nešto malo odgovornosti i počela da radi u vinariji svojih roditelja.

I dok je kraj obeležen tračkom nade, možemo se sa dosta više od tog tračka osvrnuti na celokupni film koji nam je pružio svrsishodnu kontemplaciju nad problemima koje tematizuje. Utoliko je veći uspeh što je reč o debitantskom ostvarenju Barbare Vekarić.

Svi tekstovi odražavaju isključivo stavove autora i ne predstavljaju stavove Filmskog centra Srbije, a Filmski centar Srbije se odriče odgovornosti za sve upotrebe informacija koje su u njima sadržane.