SRB ENG

CRNA RUPA

Kritika filma „Jesenji valcer"

06. jul 2020. | Autor: Ivona Janjić



 

NASLOV FILMA: Jesenji valcer

SCENARIO I REŽIJA: Ognjen Petković

ULOGE: Tanja Pjevac, Jovo Maksić, Ljubiša Milišić, 
Marjan Apostolović, Stefan Trifunović, 
Ervin Hadžimurtezić, Todor Žuržovan, 
Sonja Mladenov, Nikola Ivačkov

TRAJANJE: 18’

ZEMLJA: Srbija, SAD

GODINA: 2018.

 

Ognjen Petković, glumac po obrazovanju, a filmski i pozorišni reditelj po zanimanju, široj javnosti postao je poznat, kada je na kamernoj sceni Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu postavljena predstava „Katar” čiji je on autor — kako reditelj, tako i pisac. Godinu dana ranije, Petković je snimio film „Jesenji valcer“, svoj treći po redu igrani kratkometražni film, koji je prikazivan na mnogobrojnim festivalima. Film je podržao i Filmski centar Srbije.

Iako će predmet ove kritike biti Petkovićev film, ne bi pre svega bilo loše staviti „Jesenji valcer“ u malo širi kontekst — rediteljevog dosadašnjeg stvaranja. Pošto mi druga dva igrana filma, „Ljubav“ i „Žmurke“, nisu poznata, moraću da se oslonim na ono što jeste — predstavu „Katar” Srpskog narodnog pozorišta. Reč je o skromnoj predstavi postavljenoj u kafani, gde četvorica protagonista žele da odu za Katar ne bi li se tamo bavili molerajem i imali sigurnu egzistenciju. Nakon čekanja od danas do sutra, kada će ih agencija za zapošljavanje pozvati i transportovati do Obećane zemlje, protagonisti dobijaju poziv da je Katar otkazan, ali da postoji druga zemlja koja će im sigurno biti obećana. Želeći da bude parabola srpskog društva, „Katar“ ostaje neopredeljen, na klizavom terenu između okolne kritike društva koje ne može da obezbedi egzistenciju pojedincu, i kritike pojedinca jer je lenj i dane provodi pijući pivo u obližnjoj kafani.

Jednu od glavnih uloga u „Kataru“ glumi Ljubiša Milišić, koji to mesto deli i u „Jesenjem valceru“. Za razliku od benigne kafanske postavke „Katara“, „Jesenji valcer“ već u početku ima drugačiju odrednicu: rat, odnosno okupaciju grada. Kada se na ovim prostorima, pre svega na filmu, vidi rat u iole modernoj odeći, pa još i Golf „dvojka”, onda to sve nekako vuče na ratove devedesetih, i sve to po pravilu vuče na Bosnu. „Jesenji valcer“ međutim kao da želi da se sasvim distancira od te odrednice: niti se zna tačno gde se dešava radnja, niti se zna kada, niti se zna ko su protagonisti, niti se zna ko su okupatori, pa se čini kao da se film svim mogućim sredstvima želi ograditi od konteksta iz kojeg je potekao.

Strukturalistički postavljen scenario prati par (Tanja Pjevac i Jovo Maksić) dok beže iz okupiranog grada pod izgovorom da idu na sahranu; na barikadama ih presreće četa vojnika pod vođstvom onog u krznu (Ljubiša Milišić). Par će izbeći sigurnu smrt kada čovek kaže da im je izvesni Limun rekao da mogu da prođu, što je očiti blef, i jedan od vojnika (Marjan Apostolović) će, na svoje insistiranje, otići da to proveri. Ispostavlja se da taj vojnik zna čoveka od ranije, pa mu, potvrdivši njegovu priču, pomaže da pobegnu, a da se čovek i ne seća kada mu je on to „platio piće”, na osnovu čega se vojnik i založio za njega.

Problem ovog opšteg scenarija i jeste njegova opštost. Je li to što je on platio piće dobro ili loše? Je li se to računa kao dobro delo? Je li to sad znači da je čovek saradnik okupatora? I ko su uopšte ti okupatori? I zašto je on zaslužio da preživi, a par pre njih nije… I tako dalje i tako dalje. Pitanja se nižu, a ne postoji niti jedan faktor koji bi razrešio ovu zbunjujuću postavku jer se od samog početka insistiralo na opštosti. Slično kao i kod „Katara“, „Jesenji valcer“ u narativnom smislu niz je varijacija, i u pokušaju univerzalnosti ostaje senka opšteg mesta.

Međutim, zahvaljujući fotografiji Aleksandra Ramadanovića i dizajnu zvuka Vladimira Raškovića ovaj slabo postavljen narativ dobija zadivljujući audio-vizuelni izraz. U izmaglici planinskog predela, u fotografiji Ramadanovića kao da se oseća duh onostranog, duh prisutne i sveprožimajuće smrti; on insistira na običnim predmetima na neobičnim mestima, povešanim cipelama i dečijim igračkama (izvrsna scenografija Miljena Vučković). Jedan takav običan predmet na neobičnom mestu je raštimovani klavir kojeg će jedan od vojnika sve vreme svirati. Raštimovani Šopen i teška izmaglica, sablasni zidovi i plišane igračke, čine to prisustvo izgubljenih života i nagomilanih smrti gotovo opipljivim.

Glumački par, Tanja Pjevac i Jovo Makšić, a posebno Pjevac, uspeli su sa svoje strane da približe svoje protagoniste, upravo u ključu i postavci kakve su postavili Ramadanović i Rašković. Pjevac, na primer, sve vreme ima nekako izgubljen i uplašen izraz, oči pune suza, a ne plače, mirna, a kao da će svakog trenutka pokušati da pobegne. U ambijentu te pustoši i sa raštimovanim klavirom koji para uši, njihova izvedba stavlja tenziju u ovaj film, instinktivnu želju za životom, ma koliko se smrt činila sigurnom.

Na kraju, čini se, ono što je moglo biti suštinski kvalitet filma, ostalo je nekako u drugom planu, neiskorišćeno i nezapaženo, u senci ambicioznog narativa. U sedamnaest minuta filma i nije moralo da stane bogznašta; ali mora da stane stav. Od izbegavanja određenja zarad prividne višeznačnosti, dobija se samo praznina koja zjapi opštim mestom koje u sebe proguta i bezmalo fascinantne doprinose svih drugih umetnika na filmu.

Svi tekstovi odražavaju isključivo stavove autora i ne predstavljaju stavove Filmskog centra Srbije, kao ni NFC Filmarta. Filmski centar Srbije i NFC Filmart se odriču odgovornosti za sve upotrebe informacija koje su u njima sadržane.