NASLOV FILMA: Izlaz u slučajnu opasnosti

SCENARIO I REŽIJA: Vladimir Tagić

ULOGE: Uroš Jakovljević, Marko Baćović, 
Miodrag Radonjić, Marko Panajotović, 
Branislav Zeremski, Bora Nenić

TRAJANJE: 15’

ZEMLJA: Srbija

GODINA: 2014.

„Izlaz u slučaju opasnosti“ je kratkometražni igrani film (još uvek) mladog reditelja Vladimira Tagića, široj javnosti inače poznat kao jedan od kreatora i reditelja serije „Jutro će pormeniti sve“, pomoćnik režije na nedavno prikazanoj seriji „Porodica“, ali i kao jedan od scenarista serije „Mama i tata se igraju rata“. „Izlaz u slučaju opasnosti“ jedan je od prvih Tagićevih filmskih poduhvata, i naišao je na pohvale kako u zemlji tako i u inostranstvu: scenario je nagrađen 2015. u Minhenu, reditelj je u Rusiji iste godine dobio Specijalno priznanje za režiju – Zlatni Vitez, a film je dve godine kasnije prikazan i u Kanu (Festival de Cannes), u okviru selekcije „ACID TRIP“. Tagić sada priprema i svoj prvi dugometražni film — „Yugoflorida“.

Ipak, kada je reč o narativu samog filma čiji scenario ujedno potpisuje reditelj, on ima strukturu omnibusa, koji prati pet različitih, labavo povezanih, i vrlo rudimentarnih priča: jednom čoveku ukradena je „prva pomoć“ iz automobila, momak je izbačen iz sobe koju iznajmljuje jer u njoj puši, starijem gospodinu je neophodan slušni aparat, dečaci se potuku zbog utakmice pa se tuči priključe i njihovi očevi, a izvesni gospodin je ubeđen da mu svi koji mu se obrate lupaju šamare… Međutim, ovih pet zasebnih narativa, spojeno je u jednu celinu poput „Vrteške“ Artura Šniclera po pravilu će marginalni lik iz jedne scene, delati kao protagonista u narednoj sceni, čime se ova fragmentarna struktura sklapa poput mozaika.

Struktura narativa nije jedino što ovaj film deli sa tekovinama ekspresionizma zapravo, on se na njih snažno oslanja. Unutrašnji svet protagonista, povezan je sa spoljašnjom stvarnosti mehanizmom povratne sprege dešavanja spolja nepobitno utiču na duševno stanje likova, ali i ono, zauzvrat, utiče na spoljašnji svet. To mesto „spoljašnja stvarnost“ – nije nimalo prijatno okruženje, što reditelj vrlo jasno akcentuje brižljivo dizajniranom zvučnom kulisom (dizajn zvuka Aleksandar Rančić) zvukovi, inače obični, koji traju predugo, postaju nepodnošljivi. Takvim zvukovima, kao što je jedva čujno iritantno pištanje ili zujanje interfona banke, autor spaja scene, dok se u prostoru spojeva stvara atmosfera mučnog i neprijateljskog sveta. Osim zvučnih šavova, pažljiva montaža Nataše Pantić povezuje kadrove na osnovu njihove atmosfere, a protok vremena često markira u neobično dugim kadrovima: kamera se, na primer, sa jednog prozora spušta niže, i taj se prozor polako osvetljava, označavajući tako smenu dana i noći.

Na osnovu do sada izloženog, moglo bi se zaključiti da je reč o nekakvom turobnom, teskobnom filmu. To, međutim, nije slučaj, i to je, možda, jedna od najzanimljivijih karakteristika filma. Reč je više o izvesnoj apsurdnoj komediji, onoj kojoj proizilazi iz strukture filma, iz diskrepance prethodnih i budućih delova narativa. Tim diskrepancama, protagonisti (Marko Baćović, Bora Nenić, Branislav Zeremski) odreda, prilaze sa pogledom blaženog neznanja, nesnađenosti, ponekad rezigniranosti, pa i zatečenosti u ovakvom svetu. Podvojenost se tako odražava i na gledaoca: s jedne strane, humor potiče iz strukture narativa i vizuelnih detalja kao na primer zaprepašćeno lice starčića koji u svojoj saksiji nalazi opušak, ili slučaj čoveka koji je biva kažnjen jer nema pakete „prve pomoći“ u automobilu, a policija nije ništa preduzela jer mu je ta ista „prva pomoć“ ukradena, i tako dalje dok se prema protagonistima, najčešće oseća sažaljenje.

Konačno, „rani radovi“ Vladimira Tagića specifični su na nekoliko nivoa. S jedne strane, reč je o ostvarenju vrlo neuhvatljivog, a, paradoksalno, vrlo upečatljivog stila, koncipiranog u harmoniji atmosfere, narativa, doživljaja protagonista. Sa druge strane harmonije, pak, nalazi se diskrepanca stvarana u percepciji filma, gde se sučeljavaju smeh s podsmehom, humor sa sažaljenjem. Na kraju krajeva, ovaj se film snažno i oslanja na gledaočevu percepciju: samo u njoj, zbog svoje fragmentarne strukture, on je celovit, a daje dovoljno povoda za interpretaciju, ostajući uvek otvoren prema višeglasju.