SRB ENG

ESTETIKA CELOVITOG I ESTETIKA POLOMLJENOG (I deo)

01. авг 2019. | Autor: Filip Grujić



Kratak pregled: da li nam je dobro?

 

Paskal, koji je telesno patio, plašio se mnoštva zvezda; a uzvišena drhtavica koja ga je obuzimala kad ih je gledao nesumnjivo je poticala otuda što mu je bilo hladno na prozoru, a to nije ni primetio. Neki drugi pesnik, ako je dobrog zdravlja, obraćaće se zvezdama kao prijateljima. I obojica će o zvezdama izreći najlepše stvari; najlepše stvari koje promašuju suštinu.[1]

Dakle, ovo je Emil Šartije, poznatiji pod pseudonimom Alen (1868-1951), zapisao o načinu posmatranja stvari. U svojoj knjizi, zbirci eseja pod nazivom „O sreći” on samo o tome i govori. Na koji način ljudi sagledavaju stvari i koliko je sve pitanje perspektive. Čovek jedan dan može da se oseća celovito, sasvim potpuno, a već sledeći da klone. Koji je uzrok tome? Emil Šartije kaže da je uzrok u broju krvnih zrnaca. Kad ih je više, čovek je srećan, kad ih je manje, čovek je tužan. Takvo obesmišljavanje emocija čini stvar lakšom. Kada je čovek srećan, potpun, velika je verovatnoća da će posmatrati svet kao celovit, jasan, logičan skup atoma. Kada je nepotpun, velika je verovatnoća da će i svet biti takav, pun rupa, polomljen.

Ali da se vratim za čas na ugao posmatranja stvari.  Paskal, kojeg je Alen pominjao, takođe se bavio načinom posmatranja stvari. Njegov poznati citat govori upravo o tome.

U veri ima dovoljno svetla za one koji žele da veruju i dovoljno senki za one koji ne žele da veruju.[2]

Karl Poper, u svojoj knjizi „Lekcija ovog veka” ističe da su intelektualci nepravedni prema današnjem sistemu (ipak, treba uzeti u obzir da je ta knjiga bila pisana 1992. godine) i, što posebno naglašava, način na koji prezentujemo stvari na televiziji i u umetnosti stvara iluziju da nam je zapravo loše.[3] On ne tvrdi da je sistem u kojem zapadni svet živi savršen, ali govori da trenutno, a uzima Ameriku kao vrhunac zapadne kulture danas, ne postoji bolji sistem. Ukoliko bismo slušali njega, verovatno bi trebalo da pravimo umetnost koja je celovita. Umetnost koja ima nade, ali ne skrivene u teško čitljivim znakovima, već jedne velike nade.

Sa druge strane, ukoliko bismo zanemarili austrijsko-britanskog filozofa i politikologa, lako bismo mogli da kažemo da to nije baš tako i da zapadni svet nije ceo svet, a da čak i taj zapadni svet nije idealan, šta više, nije ni blizu toga, ukoliko se zagrebe ispod površine.

Obe stvari bismo mogli da podržimo. Ali kakva je umetnost koja bi predstavljala današnje vreme? Da li bi ona pripadala estetici celovitog ili estetici polomljenog? Da li smo mi, kao društvo, danas, celoviti ili polomljeni? I u čemu se ogleda naša celovitost i naša polomljenost?

To su pitanja na koja nemam jasan odgovor, za koja sam teorijski nedovoljno potkovan, i na kraju, pitanja na koja ne bih smeo izričito da odgovorim. Ipak, to su pitanja o kojima razmišljam kada razmišljam o ulozi koju bi trebalo da imam kao čovek koji stvara.

Ukoliko bismo išli daleko u istoriju, videli bismo da je svaki pravac u umetnosti bio odgovor na određeni period, tako na primer posle srednjeg veka dolazi renesansni period, da bi se tri veka kasnije sa romantizmom otrgli od klasicizma, i opet prebacili težište na osećanja, što donekle može da se gleda kao odgovor na početak industrijalizacije, porast stanovništva itd. Gledano kroz romantizam u književnosti, bili su jasni primeri pojedinca, najčešće mladića, koji ne može da se izbori sa svetom i svim strahovima, ljubavima i razočarenjima koje on nosi. Ali jasno se može videti princip lepog pisma.  Uvek mi je bilo zanimljivo kako se na osnovu samo jednog slova ili jednog usklika može definisati ceo pravac. Uzmimo za primer:

Ah! O! = romantizam

Uprkos turbulencijama koje je doživljavao (ili doživljava, ako se vodimo krilaticom da književni junak nema prošlost ni budućnost) mlad čovek u tim romanima, njihova struktura i upotreba jezika bi se mogli pripisati estetici celovitog. U književnosti, pa čak i slikarstvu, oseća se celovitost priče, celovitost izraza i ne postoji ni jedno ubistvo i samoubistvo koje bi moglo da naruši taj sklad. A bilo je, i ubistava i samoubistava zarad neshvaćene, neuzvraćene, nemoguće ljubavi.

Zatim ću učiniti skok preko celog jednog veka i uskočiti pravo u procvat zapadnog društva, u samo njeno središte, kako bi Poper napisao, dakle, u Sjedinjene Američke Države. Generacije okupljene oko Velikog rata, prve generacije čiji je rat filmska traka mogla da zabeleži, stvarale su upravo posle tog rata. Kovanica koju je Gertruda Štajn (Gertrude Stein) smislila za generaciju pisaca tog doba bila je Izgubljena generacija. U njenim stihovima može se videti početak raspadanja, pogotovo u pesmi Sacred Emily iz zbirke Geography and Plays.

Rose is a rose is a rose is a rose[4]

Ruža je bila simbol i često korišćenja reč u romantizmu, zatim kroz ceo preskočeni devetnaesti vek, bila je i sama preskočena. Gertruda je vratila u život, vođena idejom da stvari naziva pravim imenom. To što vidiš to i jeste. Rat, oko kojeg su se umetnici skupili, bio je rat. Iza njega su stajale razne mahinacije, manipulacije, ideologije i politika, ali rat, za običnog čoveka, mogao je biti samo to. Apsurdno, ali u duhu Gertrudine poezije, time što je stvari nazivala pravim imenom i govorila da je to što vidiš to što dobiješ, stvorila je, po meni, savršenu podlogu za estetiku polomljenog.

Međutim, njene kolege iz tog perioda, poznatije kolege izgubljene generacije (koje ja, moram priznati, mnogo volim) stvarale su emotivne rupe, ali u sadržini, ne u formi. Čitajući Hemingveja (Ernest Hemingway) i Ficdžeralda (F. Scott Fitzgerald), čije su najsnažnije knjige nastale u pomenutom zlatnom dobu američkog društva, tokom dvadesetih godina dvadesetog veka, možemo osetiti snagu koju je taj period imao. U pop kulturi se taj period, do početka Velike krize, odnosno depresije, koja je uzela maha 1929. godine i trajala punih deset godina, dakle, taj period se naziva Burne dvadesete (The Roaring Twenties). U njihovim delima, pre svega, može se primetiti čistota jezika, savršena jednostavnost i osećaj za priču. Čista lepota pripovedanja. Ali, isto tako, može se osetiti i bogatstvo tog perioda, propraćeno traumama rata. Ipak, uprkos tako jedinstvenom periodu, njihove priče, za razliku od pesama Gertrude Štajn, imaju svoj put, početak i kraj.

Njihovi naslednici, Rejmond Karver (Raymond Carver) i Džon Čiver (John Cheever) – sakate priče, i u sadržini i u formi. Put njihovih priča nije celovit, nije jasan u svojoj strukturi, najčešće nema svoj razrešujući kraj, niti inicijalnu kapislu za početak. U samoj sadržini, nalaze rupe građanskog i malograđanskog života, nesrećne sudbine i sav besmisao života u naizgled mirnim (a tako američko-simptomatičnim) predgrađima u kojima bi, po svim idejama društva, trebalo da vlada idila. Njih dvojica samo ukazuju na nesklad i laž u društvu koje se hvali skladom i istinom. Njihov jezik je nasleđe američke priče; jasan, kratkih rečenica od kojih je svaka dubinski promišljena, savršenog ritma. Ali tanano i suptilno razbijajući sklad i u formu, a mnogo više u sadržini, donose estetiku polomljenog.

Za to vreme, gledano kroz književnost u Evropi, a u ostalim sferama umetnosti u celom zapadnom društvu, dolazi do apsolutne dekonstrukcije svega. U pretprošlom ogledu pominjao sam dramu apsurda i njen uticaj na kasnije stvaralaštvo, pa se ovog puta ne bih time bavio. Jasno je da je književnost tih godina pretrpela veliku promenu. Pojavom Endi Vorhola (Andy Warhol) i stvaranjem pop-arta dogodilo se ono što je Gertruda sa svojom pesmom o ruži (gorepomenutoj) učinila. Svi vrlo dobro znamo koliko je njegova „instalacija” konzervi marke Campbell razljutila školovane umetnike i obesmislila čitavo slikarstvo, pa čak i ostale umetničke medije tog perioda. Ne zaboravimo, u međuvremenu, do pojave Vorhola, dogodio se još jedan rat, i nikad veći upliv ideologija u društvo, koje su formirale umetničku svest i to je podelilo, u Evropi, umetnike na disidente i poklonike vladajuće ideologije. Tad je bilo jasno, estetika celovitog je pripadala vladajućoj ideologiji, a estetika polomljenog disidentima. Ali da se vratimo na Vorhola, koji u svojim esejima o ljubavi, lepoti i slavi, nagoveštava moderno društvo.

Love (Senility)

B: Why didn’t you show up last night? You’ve been in a funny mood lately.

A: It’s just – I can’t meet new people. I’m too tired.

B: Well, these were old people and you didn’t show up. You shouldn’t watch so much TV.

A: Oh I Know.

…..

A: The most exciting thing is not-doing-it. If you fall in love with someone and never do it, it’s much more exciting. [5]

Prateći razvoj muzike, dvadesete godine bile su vreme džeza i sasvim suprotno književnosti, to je bilo vreme slobode u tom izrazu, a i kulturološki gledano, pojava Djuk Elingtona (Duke Ellington), kao prvog Afroamerikanca koji je imao priliku da se pokaže kao muzičar, svakako govori o stvaranju slobode u tom mediju. Apsurdno, kad je ceo svet, u svim drugim sferama umetnosti se oslanjao na estetiku polomljenog, dakle pedesetih i šezdesetih, popularna muzika je težila savršenom skladu. Šlageri su bili dominantni, a tek pojavom rok en rola nešto je počelo da se menja. Odgovor na šlagere i razbijanje celovitosti došlo je u vidu pank muzike, prvo krajem šezdesetih sa Igi Popom (Iggy Pop) i njegovim Studžisima (The Stooges), detroitskim MC5 i njujorškim Njujork Dolsima (New York Dolls), a zatim ekspanzijom u britaniji sa Seks Pistolsima (Sex Pistols) i Klešom (The Clash).

Film, najmlađi od svih medija, morao je imati ubrzano sazrevanje. U svojih sto dvadeset šest godina uspeo je da pređe put od čistog hvatanja trenutka i pokreta, preko eksperimenata posle Prvog svetskog rata, najviše u Francuskoj (estetika polomljenog), do mjuzikala i dominacije Holivuda (estetika celovitog). Za to vreme, u Evropi kolo vodi Francuski novi talas, koji istražuje mogućnosti medija i stvara osećaj razbijenosti. Kao odgovor na mjuzikle, sedamdesetih godina se javlja Novi holivud, koji pokušavaju da zamene sav sjaj Holivuda podzemljem i pričama sa margine, pričama otpadnika društva, ratnih veterana iz Vijetnama, pacifista i propalih policajaca (estetika polomljenog).

Danas, ne postoje jasne ideologije, što bi, verovatno, Karl Poper podržao. Na pop lestvicama prednjače celovite pesme Ed Širana. Na bioskopskim blagajnama blokbasteri. U fotografiji se dokumentarne fotografije nameštaju tako da budu estetski lepe. Deluje da se, kao društvo, vraćamo estetici celovitog, ukoliko bismo gledali kulturu mase.

I tu se vraćam na ugao posmatranja stvari. Da li je nama dobro? Deluje da smo na rubu pucanja društva, ali za sad, zapadnom svetu, ne ide loše, ukoliko bismo gledali spolja. Kafići su puni, automobili voženi, gužve u gradovima. Turizam nikad nije bio dostupniji, tehnologije su zbližile porodice koliko su i razbile emotivne veze. Osećamo prisustvo podjednako koliko i odsustvo drugog. Krećemo se, većinski, bez viza. Pušku, većina moje generacije, ne zna da drži. Nikad nismo ubili nekog. Sva naša emotivna stanja (a naučili smo da ih ima dosta), možemo opravdati, kako je rekao Alen, krvnim zrncima. Ali, jasno je, ne postoji način da društvo opstane na današnjim temeljima.

Kroz istoriju smo videli da se estetika polomljenog javljala nakon velikih katastrofa. Možda ne bi bilo loše da se sada javi pre. Kao upozorenje. Kao nada.

[1] O sreći – Alen, Službeni glasnik, str. 17, 18.

[2] Uvod u vakuum – Blez Paskal, Službeni glasnik

[3] Karl Poper – Lekcija ovog veka

[4] Gertrude Stein – Sacred Emily, Dover Publications, 1922.

[5] Andy Warhol – Fame, Penguin Modern: 47

Svi tekstovi odražavaju isključivo stavove autora i ne predstavljaju stavove Filmskog centra Srbije, a Filmski centar Srbije se odriče odgovornosti za sve upotrebe informacija koje su u njima sadržane.