NASLOV FILMA: Tereza37 SCENARIO: Lana Barić REŽIJA: Danilo Šerbedžija TRAJANJE: 100’ ZEMLJA: Hrvatska GODINA: 2020.
Dugometražni scenaristički debi Lane Barić u režiji Danila Šerbedžije je intimna priča koja se istovremeno duboko urezuje u regionalnu kinematografiju kao i u svest gledalaca sa drugih meridijana. Smeštena u Split, priča prati Terezu (Lana Barić), šaptačicu u lokalnom pozorištu, kojoj ginekološkinja nakon niza spontanih pobačaja u šali predlaže da možda pokuša da začne sa nekim drugim muškarcem umesto muža. Ovaj pomalo neukusan i usputni komentar počinje da nagriza Terezinu sumornu stvarnost. Njen muž, Marko (Leon Lučev) je odsutan, što fizički dok radi na brodu što mentalno dok je prikovan za ugaonu garnituru ispred televizora. Renata (Ivana Roščić), njena udata sestra sa troje uvek bučne dece, joj je bliska i njihova veza, iako ne previše emotivna, iskrena je i jaka. Sa druge strane, slika porodice sa puno dece je konstantan podsetnik na ono što Tereza nema. Nakon što joj najbliža prijateljica Mirela (Marija Škaričić) saopšti da se seli za Berlin sa čovekom sa kojim je skoro stupila u vezu, Terezin svet postaje značajno manji. Osim što joj je iznova i iznova oduzeta mogućnost da bude majka, život joj oduzima i prijatelja. U tom uzdrmanom stanju u njen svet upliva komšija Nikola (Dragan Mićanović), koji je došao iz Beograda u stan koji poseduje u Splitu. Tereza se u ovu aferu upušta naglo i pomalo nespretno, ali je to trenutak u kojem počinje njen opsesivni pokušaj da ostane u drugom stanju. Tereza je možda spremna na seksualne veze radi ostvarenja svog cilja, ali je emotivno hendikepirana i nedostupna zahvaljujući životu koji je učinio samom, na svakom nivou. Scenaristkinja Lana Barić, koja ujedno i tumači naslovnu ulogu, zajedno sa rediteljem Danilom Šerbedžijom, sprovodi zanimljiv idejni i dramaturški postupak. Dok mislimo kako posmatramo proces koji će doprineti ostvarenju cilja glavne junakinje, radi se o raskrinkavanju njene motivacije koja ima toksične korene potekle iz iskrivljenog patrijarhata. Autori se kroz duboko intimističku priču bave konzervativnim i mačističkim društvom koje vaspitava ženu da sebe vrednuje i posmatra isključivo kroz prizmu svoje biološke reproduktivne funkcije.
Film počinje scenom u kojoj Tereza pere posteljinu krvavu od pobačaja, a završava se sa scenom u kojoj spira krv sa sebe u moru. Pogrešno bi, međutim, bilo reći da je dramaturški u pitanju pun krug jer je završnica filma upravo izlazak iz kruga. Umesto pranja posteljine i skrivanja sa početka, ona se oslobađa i spira od pritiska. Umesto da rodi, Tereza se sama ponovo rađa.
U pogledu fotografije koju potpisuje Mirko Pivčević, radi se o ispranoj paleti, koja odaje utisak boja spaljenih suncem. Neretko preeksponirane vrednosti u slici doprinose utisku ispraznosti Terezinog života. Jako primorsko sunce i intenzitet svetla, snažno transponuju atmosferu vrućine koja pritiska, ali koja ne nosi toplinu, već surovost. Preeksponiranjem i smanjenim intenzitetom i spektrom boja (reč je samo o hladnim tonovima) direktor fotografije menja karakter svetla – ono postaje surovo. Kompozicije u kojima je Tereza na skučenoj terasi pri samom vrhu solitera, dok posmatra druge solitere i more u daljini, vešto vizuelno govore o uzanom prostoru života protagonistkinje i tome koliko je otuđena i udaljena od sveta u koji tako očajnički pokušava da se uklopi. Ne radi se samo o ispunjavanju tuđih očekivanja, već i o osećanju pripadanja koje ona želi da dostigne. Primorje je prikazano na drugačiji način – oštro i onako kako ga vide možda baš primorci, bez romantizacije blizine mora. More je do samog kraja skoro potpuno odsutno iz slike, skoro toliko da publika i zaboravio da se radnja odvija na obali mora i to možda ponajviše govori o Terezinom životu, ali i o životima ljudi oko nje.
Montažno, „Tereza37“ predstavlja preciznu i pročišćenu strukturu. Tempo filma raste kako se razvija fiksacija protagonistkinje, te, dakle, prati njeno unutrašnje stanje, direktno nadograđujući dramaturški postavljenu portretnu strukturu. Ono što je zanimljiv postupak, jeste da se umesto krešenda u pogledu tempa i ritma, montažerka Dubravka Turić služi smirivanjem istih na samom kraju filma. Ovakav kontrapunkt doprinosi neposrednom prenosu oslobađajućeg osećanja koje glavna junakinja oseća. Posledično tome što njeno stanje nije nikakva euforija – upravo je ponovo pobacila – već rasterećenje, i zbog toga je usporavanje tempa tačan postupak, kako emotivno tako i psihološki.
Lana Barić, koja se na jedan specifičan način može smatrati kompletnim autorom u ovom filmu, donosi možda svoj najbolji glumački rad do sada. Njen stil igre je filigranski, ona uz pametno rediteljsko vođstvo Danila Šerbedžije, donosi lik čija je ogromna snaga skrivena. Njeno prisustvo u kadru je snažno a nenametljivo, često emitujući senzibilitet devojčice u telu sazrele žene. Na taj način, gradeći ženski lik koji bez obzira na godine, pomalo nespretno i nesigurno istražuje svoj libido, progovara se o podvojenoj poziciji žene u društvu na Balkanu. Od nje se očekuje i snebivanje devojčice, ali i uloga majke. Jedino što se ne toleriše je uloga žene koja je svesna sebe kao ljudskog bića, ne samo seksualnog već i slobodnomislećeg. U ovome Lani Barić izuzetno pomaže sjajna glumačka postava koju čine Ivana Roščić, Marija Škaračić, Dragan Mićanović i Leon Lučev, ali i Nataša Janjić i Goran Marković u upečatljivim epizodama. Ovaj glumački ansambl je uspeo da oslika privatni aspekt hrvatskog društva sa velikom preciznošću, pletući strukturu iz koje je se jasno zaključuje Terezina pozicija u njemu.
„Tereza37“ je važan film za hrvatsko društvo, ali i za ceo region i zajedničku kulturnu sredinu koju čine zemlje u kojima se ovakvi filmovi još uvek gledaju bez titla i kursa „stranog“ jezika. Važan je zato što daje glas ženama koje se nalaze u obespravljenoj poziciji koja opominje na strašnu nerazvijenost društva. Pobačaj je u patrijarhalnoj sredini još uvek tabu, a žena koja kroz ovakvu traumu prođe neretko je žigosana i ućutkana osećanjem sramote. Takva vrsta oduzimanja glasa i prostora za lečenje ovakvih rana sama po sebi predstavlja pobačaj osnovnog sistema ljudskih vrednosti u našem društvu. Zbog dramaturške strukture koja je postavljena tako da je reč o filmu borbe i vrlo velikom razvojnom putu koji protagonistkinja prođe, on ne predstavlja pamflet ili tezu. Danilo Šerbedžija kao reditelj i Lana Barić kao scenaristkinja i glumica se ne plaše snažnog unutarnjeg bola, jer nad njim ne lamentiraju, već se služe finim slojem humora, koji priču čuva od patosa. Reč je o duboko emotivnoj priči koja govori o tome da katarza nije uvek tamo gde mislimo da jeste, ali to ne znači da je upravo nećemo pronaći ako zalutamo sa uzaludnog puta potrage za smislom.
