NASLOV FILMA: Ja sam Frenk (Jaz sem Frenk) SCENARIO: Metod Pevec, Ivo Trajkov REŽIJA: Metod Pevec ULOGE: Janez Škof, Valter Dragan, Katarina Čas, Mojca Partljič, Mojca Ribič, Silva Čušin, Anja Novak TRAJANJE: 98' ZEMLJA: Slovenija, Makedonija, Hrvatska, Srbija GODINA: 2019.
Karijera slovenačkog filmskog stvaraoca, Metoda Peveca, vrlo je raznovrsna. Sa diplomom filozofije i komparativne književnosti sa Filozofskog fakulteta u Ljubljani, Pevec je filmsku karijeru započeo kao glumac, u ostvarenjima poput „Doviđenja u sledećem ratu“ i „Zadah tela“ Živojina Pavlovića. Nastavivši da glumi u mnogobrojnim slovenačkim filmovima i televizijskim serijama, od kraja devedesetih i početka dvehiljaditih svoje stvaralaštvo je nastavio baveći se režijom i pišući scenarije za svoje filmove.
Njegov najnoviji film, „Ja sam Frenk“ iz 2019. godine, nastao je u koprodukciji Slovenije, Makedonije, Hrvatske i Srbije, a govori o izvesnom Frenku (Janez Škof), ubeđenom levičaru, koji se nakon očeve smrti vraća u rodni gradić, ne bi li, između ostalog, rešio i pitanje nasledstva. Kada sazna da mu je otac bio tipični tranzicioni profiter, nastaje još veći jaz između Frenka i njegovog brata Braneta (Valter Dragan), iako ih je do tada delila samo ideologija. Janez želi da nasledstvo vredno milione evra vrati fabrici koja je tokom tranzicije, implicitno krivicom njihovog oca propala, dok naprotiv Brane želi da i dalje ulaže u svoju pozamašnu kapitalističku firmu. U vreme kasne tranzicije, kada problemi njome izazvani i dalje zjape otvoreni, ovaj film, čini se, govori ne samo o slovenačkom, već i o čitavom post-jugoslovenskom društvu. Mehanizam promena sa kraja prošlog veka s jedne strane vrlo je jasan, ali nikada nije transparentan. Taj će se mehanizam, javnog a nepoznatog, zapravo i najviše koristiti kroz čitav film.
Tako, iako je narativ vrlo razgranat, i dogodi se pregršt stvari, od Frenkovog vraćanja iz Izraela, preko obnove intimne veze sa Ines (Katarina Čas), ženom njegovog brata, do nasledstva, kidnapovanja, pokušaja ubistva, „Ja sam Frenk“ ima paradoksalno spor tempo (montaža Jelene Maksimović). Kadrovi su dugi, mirni, puni refleksivnog dijaloga. Donekle nekonvencionalno, Pevec se ne upušta ni u kakva objašnjenja, kao da se uopšte ne teži narativnoj nedvosmislenosti, pa su stoga najčešće i scene koje su po narativu ključne izostavljene, i prikazane su samo njihove posledice. Ovakav postupak ima dvojaku funkciju. S jedne strane, lišava film melodramatičnih i vizuelno vulgarnih elemenata, poput mafijaških prebijanja, polu-incestuoznih scena seksa između Braneta i Sabrine, za koju se opet ne zna je li ona Frenkova ćerka ili nije, Branetovog brutalnog premlaćivanja Ines i tako dalje. Tako Pevec stvara specifičnu značenjsku prazninu koja se popunjava aposteriori. S druge strane, on uspeva da ove teške elemente, koje bi film odveli na sasvim drugu stranu, ugradi u jednu vrlo promišljenu i svedenu priču o raskidu sa zaostavštinom predaka, sa očevinom. Bez izlišnog psihologiziranja, reditelj ne dovodi glumce u poziciju da dočaravaju specifične, brutalne i apartne scene, već bira da njih ne prikaže u filmu, a reakcije karaktera gledalac vidi na kraju, suočene sa posledicama. Zato Pevec i jeste u mogućnosti da stvori film o prljavim stvarima koji je sav u „čistim” kadrovima, vizuelno vrlo prijatnim enterijerima i pomalo tmurnim, ali svedenim eksterijerima.
To izostavljanje delova i aposteriorna konstrukcija narativa toliko je karakteristična za ovaj film da se čak ni kraj ne otvara sasvim. Tako će i Branetov kraj ostati otvoren. Možda ga je Ines predozirala, a možda i nije; ona će već u narednoj sceni umreti upravo od predoziranja, a Frenk, izgleda, otići odakle je i došao… Ta ekstremna otvorenost omogućava da se politički vrlo eksplicitan film, prikaže sa dozom otklona i od kapitalističkog sveta i od pređašnjeg socijalističkog uređenja. Iako je levičarski afinitet jasan zato što je Frenk fokalizator, sama mogućnost da neko bude sasvim u pravu, da raspolaže svim činjenicama, rediteljskim postupkom je dovedena u pitanje.
Muzičkom pozadinom koju čine stare pesme slovenačkog roka, i kompozicijom napisanom specijalno za film (Mate Matišić), u sadašnjost se zvukom priziva propala prošlost, u nadi da će budućnost ispuniti ono što je nekada bilo obećano. To se obećanje, međutim, ne očekuje s pređašnjim dogmatizmom, već sa odmakom, u izostavljenim delovima, događajima, koji definišu prošlost, a da nikome nisu ni poznati. A možda, to obećanje nikada neće ni doći — i zato valja, kao Frenk, samo otići.
