SRB ENG

KLASNI LANAC ISHRANE

11. mart 2022. | Autor: Ana Filipović



NASLOV FILMA: Heroji radničke klase

SCENARIO: Dušan Spasojević, 
Ivan Knežević, Miloš Pušić

REŽIJA: Miloš Pušić

ULOGE: Jasna Đuričić, Boris Isaković, 
Predrag Momčilović, Stefan Beronja, 
Aleksandar Đurica

TRAJANJE: 85’

ZEMLJA: Srbija

GODINA: 2022.

 

Heroji radničke klase“, treći dugometražni film Miloša Pušića („Jesen u mojoj ulici“, „Odumiranje“), premijerno je prikazan na 72. Filmskom festivalu u Berlinu – Berlinalu (Berlin Film Festival) u okviru selekcije Panorama, da bi se potom našao u Glavnom takmičarskom programu 50. FEST-a. Pušićevo ostvarenje kreće se na talasu nemalog broja naslova ovogodišnjeg izdanja festivala koji u sebi sadrže pojam heroja („Heroji“ Gorana Nikolića, „Superheroji“ Paola Đenovezea…)[1] – reč je većinom o mikroherojstvima običnih ljudi. Tako se herojstvo radničke klase ogleda u pokušaju suprotstavljanja sistemu koji njene pripadnike u najmanju ruku previđa, mada bi preciznije bilo reći – tlači, iskorišćava i degradira. Prateći Lidiju (Jasna Đuričić), čiji je zadatak da u ime kontroverznog investitora (Aleksandar Đurica) nadgleda radnike na novootvorenom gradilištu, film razobličava strukture moći i pokušava da ukaže na različite nivoe zanemarivanja onih na dnu socijalne hijerarhije.

Moglo bi se reći da su „Heroji radničke klase“ društveno angažovano ostvarenje kolebljivog žanra. Njegova angažovanost efektna je u velikoj meri zahvaljujući saosećajnom prikazu likova radnika koji, iako poniženi neplaćenim, često prekovremenim radom, bez zaštitne opreme, ni sami nisu lišeni mana, mada su te mane opravdane činjenicom da proističu iz loših uslova života. Tome u prilog ide i sastav grupe koju, između ostalih, čine Profesor (Boris Isaković), njen spiritus movens, po svoj prilici jedan od mnogih visokoobrazovanih ljudi koji su se ovom poslu okrenuli usled nedostatka slobodnih mesta u struci, zatim Mali (Stefan Beronja), prostodušni mladić čija se ljubavna priča, iako u službi dodatne humanizacije lika, ipak u narativnom pogledu čini suvišnom, Mile (Mihajlo Pleskonjić), čovek previše star i slab za rad na gradilištu… Likovi nam postaju utoliko bliskiji jer ih više nego kroz rad posmatramo kroz slobodno vreme koje, poput mnogih, provode u zabavi kvalitativno srazmernoj nemaštini u kojoj žive. Povrh svega, antijunaci na čelu lestvice neiznijansirano su negativni – Miki je beskrupulozan, biznismen sa kojim firma sarađuje (Filip Đurić) u kratkoj pojavi predstavljen je kao oličenje dekadencije, dok je Braca (Predrag Momčilović), nadzornik radova, spreman da učini šta god treba kako se ne bi zamerio poslodavcima. Nisu samo oni kompromitovani – mediji, strane kompanije, crkveni velikodostojnici, predstavnici organa reda – svi do jednog stižu da iznevere malog čoveka.

Deluje, ipak, da poput mnogih angažovanih ostvarenja i ovo povremeno pati od preteranosti (uzmimo za primer scenu u kojoj pijani Mile, zaključan u pomoćnoj prostoriji gradilišta tokom Lidijinog pojavljivanja u medijima, peva Bella ciao), preuzimajući gotovo pamfletski ton.

Žanrovsko kolebanje – od drame takoreći dokumentarnih kvaliteta, preko komedije do trilera – delimično oslobađa film pamfletskog karaktera (naročito kroz povremenu autoironiju kojoj radnici pribegavaju, ali i sam naslov pozajmljen od takođe autoironičnog imena pesme Džona Lenona), ali i zbunjuje. Koja je funkcija iznenada iskrslog elementa saspensa? Da li je cilj filma kritika građena na empatiji ili satira sistema? S obzirom na značaj koji pridaje verizmu, reklo bi se da film gravitira prvom. Glumačka igra je uglavnom svedena, fotografija (Aleksandar Ramadanović, koji je, poput scenariste Ivana Kneževića i brojnih glumaca, radio i na prethodnim Pušićevim filmovima) i zvuk podređeni su radnji, a angažovanje naturščika, inače građevinskih radnika, donosi još jedan sloj autentičnosti.[2] U nedostatku sredstava, film je sniman prenosivom kamerom sa samo dva sočiva, čime je postignut utisak amaterskog snimka, koji uspešno korespondira sa osnovnom idejom. Gradilište – glavno mesto radnje – nije ništa drugo nego sablast betonske utopije, recidiv načelno plemenitog socijalističkog projekta stanova solidarnosti (u tom smislu sugestivan je jugoslovenski džez standard o osunčanom stanu uklopljen u scenu potpisivanja ugovora), a sada neokapitalistički paravan za pranje para i simbol zemlje u večitoj tranziciji.

Jednu od najvećih vrednosti filma nesumnjivo čini lik Lidije. Jasna Đuričić igra je delikatno, kao ženu u kojoj, uprkos površinskoj hladnokrvnosti, sve vreme ključa nezadovoljstvo, ali se gotovo do kraja ne zna za šta će se opredeliti. Likovi iznad i ispod nje u svojevrsnom lancu ishrane gde je svaki tlačitelj istovremeno i potlačeni kao da su se opredelili već samim položajem koji zauzimaju. Lidijin lik, sa druge strane, funkcioniše kao posrednik, čime mu je data ne samo mogućnost da podlegne transformaciji, već i da utiče na tok filmske radnje. Pošto za potrebe Mikijeve firme obavlja prljave poslove (pri čemu se film dotiče i položaja žene u tom sistemu – kao ljubavnice i čestog predmeta objektifikacije), simulirajući pritom život na visokoj nozi, kao veliko iznenađenje dolazi saznanje o Lidijinom realnom socijalnom položaju. Život sa mužem i ćerkom u jednoj prostoriji gde se spava, suši veš, kuva i ručava, praćen je glasom spikera informativne emisije koji obaveštava da se nikada nije živelo bolje. Sve te okolnosti imaju značajnog udela u promeni kojoj Lidija podleže od prvog kadra izlaska iz kola, kada salonkom upada u mulj, do poslednjeg zavereničkog napuštanja vozila.

Završnica je prilično neočekivana i u određenom smislu dovodi u pitanje pažljivo građen realizam filma. Iako na prvi pogled donosi satisfakciju, ostaje otvoreno za razmatranje da li ovakav kraj u simboličkom smislu sugeriše da ima nade ili predstavlja ironijsko deus ex machina (ovaj termin se čak i u vizuelnom smislu može primeniti na poslednju scenu) jer nema nijedne pomoći do božanske intervencije. Ali, čak i da je u pitanju ovo drugo, činjenica da ulogu deus-a na sebe preuzima heroj radničke klase, ostavlja prostora za optimističko čitanje.

 

 

[1] Farhadi, pak, pojmu heroja u svom istoimenom filmu, takođe prikazanom na 50. FEST-u, prilazi na nešto drugačiji način.

[2] Pušić govori o tome u intervjuu za Cineuropa: https://www.cineuropa.org/en/interview/422277/.

Svi tekstovi odražavaju isključivo stavove autora i ne predstavljaju stavove Filmskog centra Srbije, kao ni NFC Filmarta. Filmski centar Srbije i NFC Filmart se odriču odgovornosti za sve upotrebe informacija koje su u njima sadržane.