SRB ENG

OPŠTE < POJEDINAČNO

Komparativna analiza filmova „Posle rata“ i „Gora“

21. mart 2021. | Autor: Nikola Radić



NASLOV FILMA: Posle rata

REŽIJA: Srđan Keča

TRAJANJE: 46’

ZEMLJA: Srbija i Crna Gora

GODINA: 2006.



NASLOV FILMA: Gora

REŽIJA: Stefan Malešević

TRAJANJE: 78’

ZEMLJA: Srbija, Bosna i Hercegovina

GODINA: 2016.

 

 

„Umesto da koristi zum, snimatelj-reditelj zaista prodire u svoj predmet, korača ispred ili iza plesača, sveštenika ili zanatlije, on više nije on sâm već ’mehaničko oko’ praćeno ’elektronskim uhom’“, govorio je Žan Ruš, rodonačelnik etnografskog filma.

„Posle rata“ Srđana Keče može se promatrati upravo u svetlu Rušovog (delimičnog) razjašnjenja koncepta „kino-trans“ (ciné-transe), tim pre što je pomenuti srednji metar nastao u okviru programa Ateliers Varan, pokrenutog upravo na inicijativu francuskog sineaste.

Prizor iz filma „Posle rata“

Godine 2005, šest godina nakon rata na Kosovu u kome se većina Goranaca borila na srpskoj strani, Keča u više navrata posećuje većinski goransko seoce Vranište. Reditelj „mehaničkim okom“ beleži susrete sa meštanima: jedan muškarac, dve žene i jedan dečak oslovljavaju ga imenom, poveravaju mu se, čak i brinu da se odmori i nude mu hranu. Nalik Rušu, Keča „ulazi u [svoj film], istovremeno je nevidljiv i prisutan“[1], njegova kamera iz ruke „se uvlači u srž radnje, menja je, izaziva, kreira stvarnost koju opisuje“.[2] U takvom participativnom i imerzivnom pristupu leži preimućstvo „Posle rata“. Kečin dokumentarac gledaoca kupuje pojedinačnim: izborom protagonista, pričom o bensedinu koji je „jedini spas“, pronađenom Portorož radiju, suznom pogledu dečaka na očevom grobu. I sâm rat dat je kroz ličnu prizmu, kroz koju dopiru sećanja, gubici, strahovi, razočaranja i traume meštana (priče o cigarama i sledovanju u vojsci, dečakova poseta očevom grobu, itd).

Dok „Posle rata“ nimalo ne pretenduje na klasičnu etnografsku dokumentarnu formu, iako neizbežno skicira identitet Goranaca (muslimanska vera, značaj stočarstva, govor), „Gora“ (2016) se osetno približava etnografskoj (i etnomuzikološkoj) vizuri. Prvi dugometražni film, a ujedno i doktorska teza Stefana Maleševića, takođe snimljen u oblasti Gora na obroncima Šar-planine, opredeljuje se za kontemplativniji modus. Iako atmosferičniji od Kečinog, vizuelno dopadljiv i detaljniji u oslikavanju seoskog života i goranske kulture, rasipa se sporim i beskrajnim pokretima kamere po vertikalnoj i horizontalnoj osi. Dugi posmatrački kadrovi zaštitni su znak Maleševićevog mentora na filmu, Bele Tara, ali su u „Gori“ daleko manje delotvorni nego u Tarovim igranim ostvarenjima. Pre se stiče utisak da se njima kamuflira nedostatak dramaturškog fokusa ili jasne ideje (reditelj i sâm kaže da se u Goru zaputio bez precizne zamisli[3]). Jedan Kečin kadar iz ruke, u kome kamera najzad otkriva neugledni grob dečakovog oca, u tom smislu emotivno je i značenjski gušći od mnogih pasaža u „Gori“. Malešević pak pametno izbegava voice-over komentar i natpise (Keča se zaustavlja na nenametljivom uvodnom tekstu), odmičući se tako od didaktičnog dokumentarca koji po svaku cenu želi da objasni.

I Malešević je bolji kada razgovore i posmatračke sekvence usmerava na pojedinačno. Priča o čoveku koji je pojeo kilogram meda, mleko u flašama za Koka-Kolu, Fantu i Sprajt, klavijaturista koji traži tonalitet da demonstrira gornje lage pamtljiviji su i slikovitiji od neličnih kadrova puteva ili seoskih domaćinstava. Fizičko odsustvo žena idejno je upečatljivo rešenje (žene se pojavljuju samo u pesmama i na slikama na nadgrobnim spomenicima) koje može da okine dva dijametralno suprotna čitanja: kritički pogled na patrijarhat koji je do te mere dominantan da za žene u društvu (i u filmu) doslovno nema mesta ili pak mistifikatorski obrt kojim se upućuje na ezoteričnu auru žena (dok su muškarci ti kojima pripada fizička/društvena stvarnost). A ukoliko ne želimo da se odlučimo za jedno od ova dva tumačenja, možemo jednostavno da verujemo autoru da u selu Restelica, koje je 2011. brojalo 4700 stanovnika, žena uopšte ni nema.

No, iako „Gora“ ne uspeva da prevaziđe svoja inicijalna ograničenja, ovaj dugometražni film (koji je lagodno mogao da stane u srednjemetražnih 45 minuta) ostvaruje se na jednom drugom planu – kao etnomuzikološki dokument. Tradicionalni instrumenti (tupan, kaval) i klavijature, sveprisutnost muzike i izvođački zanos sugerišu da bi ovaj film bio uspeliji da se u potpunosti usredsredio na goransku muziku i njenu ulogu u kulturnom identitetu zajednice.

Da upotpunimo paralelu između ova dva ostvarenja nastala u razmaku od deset godina, vratimo se na uvodne kadrove. I „Posle rata“ i „Gora“ otvaraju se uz poj mujezina te prikaz životinja (krave, ovce, psi ovčari) čime se dočaravaju dva važna aspekta života ove zajednice slovenskog porekla i muslimanske veroispovesti. Prvi Maleševićev kadar je total koji panoramski osmatra Šar-planinu dok Keča već u prvim minutima prikazuje meštanina koji bez žurbe otvara dućan. U tome je osnovna razlika između ova dva komplementarna, antropološki, kulturološki i sociološki važna filma o savremenoj stvarnosti jedne zajednice koja je i danas tek fusnota u udžbenicima istorije. Malešević teži ka neutralnom, Keča ka subjektivnom, Malešević ka sveobuhvatnom, Keča ka detalju. U goranskom dvouglu, „Posle rata“ na kraju ostavlja snažniji utisak. Čini se ipak da pojedinačno može bez opšteg, ali ne i obrnuto.

 

NASLOVNA FOTOGRAFIJA: Prizor iz filma „Gora“.

 

 

[1] Karmen Diop, „Jean Rouch : l’anthropologie autrement“, Journal des anthropologues [onlajn izdanje], 110-111. | 2007, objavljen 22.06.2010, konsultovan 20.03.2021. Link: http://journals.openedition.org/jda/950. Sve citate preveo je Nikola Radić.

[2] Žan-Pol Kolen, „Jean Rouch, presque un homme-siècle“, L’Homme [onlajn izdanje], 171-172. | 2004, objavljen 1.01.2006, konsultovan 20.03.2021. Link: http://journals.openedition.org/lhomme/25007.

[3] „Nisam znao uopšte šta želim da snimim kad sam otišao tamo, ideje su bile raznolike – od igranog filma do dokumentarca o braći Muška (porodica muzičara, prim. aut.). Kroz par dana na Gori sve te ideje su se pokazale neizvodljivim i nekako je situacija sama od sebe diktirala takav pristup.“, „STEFAN MALEŠEVIĆ, REDITELJ: Priča o samom postojanju“, Monitor [onlajn izdanje], objavljen 23.06.2017, konsultovan 20.03.2021. Link: https://www.monitor.co.me/stefan-maleevi-reditelj-pria-o-samom-postojanju/

Svi tekstovi odražavaju isključivo stavove autora i ne predstavljaju stavove Filmskog centra Srbije, kao ni NFC Filmarta. Filmski centar Srbije i NFC Filmart se odriču odgovornosti za sve upotrebe informacija koje su u njima sadržane.