NASLOV FILMA: Radnička klasa odlazi u raj

SCENARIO I REŽIJA: Marko Cvejić

ŽANR: dokumentarni film

TRAJANJE: 80’

ZEMLJA: Srbija

GODINA: 2017.

 

Film Marka Cvejića „Radnička klasa odlazi u raj“ iz 2017. godine nastao je kao izvesno svedočanstvo propadanja jednog grada, nekadašnjeg jugoslovenskog industrijskog giganta, i degradacije njegovih radnika, koji su se, čini se, oprostili od pristojnog života i pomirili sa poteškoćama koje su ih zadesile. Ovaj dugometražni dokumentarni film kroz portret petoro radnika prikazuje naglu, neveštu i krajnje neuspelu tranziciju iz socijalističkog ka kapitalističkom uređenju, koja je za sobom ostavila porušene živote mnogih ljudi.

Od svitanja do sumraka, film kao da slika jedan dan njihovih života, njihove rutine. Ustajanje, umivanje, brijanje, ritualne sitnice koje su različite kod svakog, a opet vrlo slične. Dok govore, ponekad će gledati u kameru, a ponekad biti snimani iz profila, bez ikakvog kontakta sa kamerom, kao da pričaju nekom zamišljenom sagovorniku. Kroz pojedinačne prostore, pojedinačne priče, i pojedinačne radnje — od izgradnje zidova, otključavanja višestruko zabravljenih vrata u napuštenoj i razrušenoj zgradi, do posete groblju — slika se tako pet radničkih portreta, u snažnom kontrastu sa dokumentarnim snimcima pređašnje epohe, koji provejavaju kroz film, a prikazuju fabrike iz vremena kada su radile u punom pogonu.

Ovi portreti, ipak, ne donose istovetne boje. Svaka pojedinačna ispovest odvija se u prostoru tog protagoniste; tako filmom dominiraju urušeni i zapušteni enterijeri četvorice radnika, ali se, kao nekakav kontrapunkt, prikaz žilavijeg svetonazora, vidi i porodični dom radnice, očuvan, možda ne luksuzan, ali ipak prijatan. Prostor u kojem gravitira svaki od ovih radnika odiše ili beznadežnom životnom pozicijom, ili teškom borbom da se zadrži makar kakvo dostojanstvo. U sličnom kontrapunktu stoje i njihovi pogledi na svet. Dok nekoliko njih negoduje povodom začaranog kruga u kojem su se našli, drugi pričaju da im je dobro i da ne žele da se žale. Radnica, Marija Keresteš, imala je skoro pedeset godina kada je, nakon čitavog života rada u fabrikama, dobila otkaz iz jedne od najvećih jugoslovenskih fabrika mesa; to za nju ipak nije bio kraj života. Rešena da prehrani sebe i muža, počela je da čisti kafiće i domove, što sada svakodnevno radi, a to joj, kako je rekla, danas daje osećaj kao da i dalje radi u BEK-u. Nedozvolivši da je vreme pregazi, Marija je živ prikaz žilavosti koja ne dopušta teškim promenama da gurnu život nizbrdo.

Pa ipak, poneka žalba svakako pobegne sa svačijih usana. Da li je to penzija koju neće dobiti, način na koji je fabrika prodata, način na koji današnja država tretira nekadašnje radnike… Nije reč o grandioznim, apstraktnim zamerkama, reč je o vrlo opipljivim stvarima zbog kojih im je život vrlo otežan. Reč je o činjenici da su se mladi ljudi ubijali kada su se fabrike zatvorile jer im se život urušio, i reč je o tome da oni nemaju drugog izbora, već da prihvate to sve kao činjenicu. I osim što ih većinom vezuje pogrdna reč za rasparčavanje socijalističkog nasleđa, većinu ih vezuje još i plastična kofa i hleb. Četvorica će radnika, u različitim delovima filma, gotovo ritualno seći ili trošiti heb u tu plastičnu kofu. Jedan besplatan obrok svakog dana, pet dana u nedelji, od Narodne kuhinje; više ne mogu da priušte. Iako uglavnom lišen nedijegetičkog, akuzmatskog zvuka, kao težnje da se sve prikaže bez romantizacije ili ironizacije, sinhronim zvukom sa jasnim izvorom u kadru, na kraju se filma ipak oglasi „Varšavjanka“ u ruskom prevodu, u izvođenju Ansambla Aleksandrova (eufemizam za Hor Crvene armije). Dok svaki od radnika luta vojvođanskim eksterijerom napuštenih fabrika, pozivi za promenu koje „Varšavjanka“ toliko naglašava daju završnu reč filmu.

Ali ono što se proteže kao nekakva idejna nadgradnja prikaza tih porušenih života, kao nekakva nit koja ih povezuje, jeste permanentna upitanost odnosa sistema, političkog pre svega. Ta upitanost ne samo da idejno povezuje pojedinačne portrete, već i daje nedvosmislenu aktuelnost samom filmu, pogotovo u sadašnjoj poziciji srpskog društva. Je li sistem tu radi ljudi, da im služi, i da za uzvrat dobija njihovo poverenje, ili su ljudi tu da služe državi, po nekakvom izvitoperenom načinu delanja za koji naziv još treba smisliti. Po zdravoj logici, ono prvo bi trebalo da je slučaj; međutim, po stvarnosti, i po svedočanstvima prošlosti o čemu svedoči i ovaj film, taj Društveni ugovor samo se delimično i neko vreme poštuje, dok i on ne posustane.

Zato ovaj film i izaziva nekakvu diskrepancu, ne samo među svetonazorima radnika, nego i na ovoj potonjoj osnovi. S jedne strane, postoji ta upitanost o neodrživosti ikakvog humanog sistema kroz niz svedočanstava, ali s druge strane, postoji implicitna svest o tome da se promene moraju dogoditi; insistiranjem na urušenim prostorima, samoći, i konačno „Varšavjankom“ koja taj poziv čini eksplicitnim. Ta upitanost međutim nikako nije loša; zdrava kritička distanca i poznavanje grešaka prošlosti upravo je kamen temeljac na kojem se možda, u budućnosti, i izgradi pravednije društvo.