SRB ENG

PASTORALA ŽIVOTA I SMRTI

Kritika filma „A sad se spušta veče"

08. maj 2020. | Autor: Jelena Jovanović



NASLOV FILMA: A sad se spušta veče

SCENARIO i REŽIJA: Maja Novaković

TRAJANJE: 28’

DRŽAVA: Srbija

GODINA: 2019.

 

Kratkometražni dokumentarni film istoričarke umetnosti i rediteljke Maje Novaković „A sad se spušta veče“ prati dve bake, Obreniju i Vinku Radić, koje žive same u dotrajaloj, trošnoj kući bez struje smeštenoj duboko u brdima istočne Bosne. Pored brige o Obreniji, Vinka potpuno sama održava imanje na kome žive. Okopava baštu, skuplja voće, prede vunu i čuva stoku; obraća se samo prirodi. Pevajući poželi „dobro jutro“ svojim ovcama, dok bajalicom i ritualom pomoću pepela tera kišu i gradonosne oblake kako ne bi uništili plodove letine koje skuplja. Sa druge strane, kao kontrast, rediteljka insistira na trajnoj tišini između dve žene koju prekidaju samo neumorni šumovi netaknute prirode u kakvoj žive. Ove jedine junakinje flma Maje Novaković ne razgovaraju, čini se da su međusobno već sve jedna drugoj rekle. Reči su zabava zaludnih, što Vinka svakako nije. Njene grube ruke su stalno pokretu, njima skida štetočine i bube sa svog zasada, ali njima nežno i posvećeno, pred ogledalom, namešta kratku Obrenijinu kosu pre nego joj veže maramu. Ljubav u svom iskonskom obličju. Stara i iznemogla Obrenija je poput malog deteta kome je neophodna pomoć kako bi preživela. Pred kraj životnog ciklusa ljudi se vraćaju na svoj početak.

Prizor iz filma A sad se spušta veče

Rediteljka slikama punog kolora i veštom upotrebom prirodne svetlosti prikazuje neraskidivu vezu između ljudi i prirode. Njihovo prožimanje do izjednačavanja. U postavci koja prikazuje život oslobođen od svega osim primarnog, izostanak reči je opravdan. Umesto reči Novaković bira metafore. Ona uspeva u svojoj prvobitnoj zamisli da, kako i sama kaže, slike govore umesto reči. Težak život prikazan kroz visoko estetizovane slike ogrubelih Vinkinih nogu po kojima mile mravi, oteklih stopala od rada u koje se toliko duboko zavukla crna zemlja da ih je nemoguće oprati i ruke starice Obrenije koje polako gule kvrgavu jabuku – opčinjavaju, te postaju skoro taktilne. Doduše, neke od slika, (po)duži kadrovi mrava i insekata dok napadaju povrće, a koje Novaković hvata nisu u službi prikaza tog svakodnevnog, a neobičnog života u sred ničega, što je pretpostavlja se bila nakana, već su same po sebi, kompozicije isključivo u službi vizuelnog dojma. Ovakve rediteljske odluke Maje Novaković moguće je sagledati i razumeti u svetlu primarnog obrazovanja autorke kao istoričarke umetnosti i njenog poznavanja i primene znanja u oblasti slikarskih pravaca. Vanitas tematika, koja potiče iz flamanskog i holandskog slikarstva 16. i 17. veka, u svojoj biti suprotstavlja ono što je kratkog veka (u bukvalnom prevodu sa grčkog onog što traje samo jedan dan), i svoju suprotnost – život. Predstavlja opomenu na prolaznost života, na ograničenost ljudskog trajanja, na motiv – memento mori (seti se smrti). Slike koje pripadaju vanitas tematici insistiraju na izvesnosti smrti i uzaludnosti užitka, te su, ustaljeni zajednički simboli bili, pored neizostavnih lobanja, gnjilo voće, dim, sat kao eksplicitni znak neizbežnog protoka nepovratnog vremena ili leptiri kao prva asocijacija na kratak životni ciklus, na krhkost života. Takođe, instrumenti, vino ili knjige kao predstavnici instant zadovoljstva, simbolizovali su bezvrednosti hedonizma.

„A sada se spušta veče“ je duboka, izrazito emotivna i potresna inverzivna pastorala o životu i smrti. Život uz koru hleba i obijeni limeni tanjir postaju otelotvorenje vanitas nematerijalnog. Gotovo je „zastrašujuća“ starost Obrenke, dok smenjivanje kadrova-kompozicija zdravog voća jarkih boja sa predstavama trulih plodova koje napadaju insekti, govore o nepredvidivosti života. Zdrave jabuke nepogodom bivaju otrešene i najednom prekinute u svom procesu zrenja − kao grom iz vedra neba i kiša po prolećnom danu.

Poetične slike jarkih boja kroz koje Novaković suptilno provlači spregu smrtnog čoveka i prirode koja vene kroz dokumentovanje jedne, same po sebi, ne toliko autentične životne priče uspeva da izazove patos, taj veliki zanos i uzbuđenje, kod publike zbog celokupnosti (sveobuhvatnosti) umetničkog dela koje percipira. To postiže ne samo magičnom vizuelnošću, kakvom se retko koji film domaće produkcije može pohvaliti, budući da Novaković bira upečatljive, magične slike suživota čoveka i prirode, ali i idejnom kompleksnošću priče koja ih prožima te uobličuje u jaku vizuelno – značenjski bogatu celinu. Sama priča, premisa o izolovanom životu starica u nedođiji, nije sama po sebi presudna te je pogrešno na teret joj stavljati nedovoljnu specifičnost skoro uvek neophodnu za dokumentarni film. Ključ filma „A sad se spušta veče“ je u onome što on, između redova, suptilno pripoveda. U njegovoj atmosferi. Za one koji ne proniknu u njegovu suštinu film je estetski i slikovno, uzbudljiva razglednica bajkovite prirode dok, za one druge istovremeno, priča o prolaznosti i trajanju, o rađanju suprotstavljenom svom kraju, kao i o konstantnom obnavljanju i povezanosti.

Film ima bogatu festivalsku istoriju. Prikazan je i selektovan za prikazivanje na regionalnim smotrama poput Sarajevo Film Festivala (2019), Kustendorfa (2020), zbod pandemije odloženog ZagrebDoxa-a (2020) kao i domaćeg Martovskog festivala (2020). Dobitnik je Nagrade za najbolji kratkometražni film na PAFF-u (Pančevo Film Festivalu) u decembru 2019. i Specijalnog priznanja na beogradskom FAF-u (Festivalu autorskog filma) prošle godine. Na svetskoj festivalskoj sceni, film je malo koga ostavio ravnodušnim − prikazan na najznačajnijim festivalima širom sveta (Visions du Reel, Hot Docs, Drama, East Silver (Jihlava), Camerimage, Big Sky Film Fest, Salem Film Festival, Busan International Short Film Festival i brojnim drugim) i nagrađen Specijalnim priznanjima na Festivalu Cinema Verite Iran IDFF u Iranu, Premier Plans u Parizu i na festivalu dokumentarnog filma MiradasDoc u Španiji. Žiri Festivala dokumentarnog filma Pun kadar (Full Frame) u Daramu u SAD, izabrao je ovaj film za najbolji kratki film prikazan na tom festivalu, čime je kvalifikovan za eventualnu nominaciju za Oskara.

Ruralna sredina, ne tako pristupačni predeli i život savremenih ljudi na mestima otpornim na vreme prava su poslastica za autore koji se bave dokumentarnim filmom. Ipak, desi se da autori ne uspeju da se sažive sa svojim junacima, već ostaju posmatrači koji beleže život kakav jeste. U tim slučajevima nije u pitanju namerni otklon ili podozrenje, već nedovoljno saživljavanje autora koje se na platnu vidi. Baš kako se Vinka saživela sa prirodom, koju osluškuje, sa kojom razgovara i pregovara tako se i rediteljka Maja Novaković u ostvarenju „A sad se spušta veče“ saživela sa Vinkom i Obrenkom, odnosno prirodom, životom i smrću i njihovim odnosom koji tako maestralno dokumentuje.

Film je podržan od strane Filmskog centra Srbije, a snimljen u produkciji Akademskog filmskog centra (AFC).

Svi tekstovi odražavaju isključivo stavove autora i ne predstavljaju stavove Filmskog centra Srbije, kao ni NFC Filmarta. Filmski centar Srbije i NFC Filmart se odriču odgovornosti za sve upotrebe informacija koje su u njima sadržane.