SRB ENG

PEJZAŽI KOLEKTIVNE ISTORIJE

Kritika filma „Jugoslavija, kako je ideologija pokretala naše kolektivno telo“

01. april 2021. | Autor: Ivona Janjić



NASLOV FILMA: Jugoslavija, kako je ideologija 
pokretala naše kolektivno telo

SCENARIO: Ana Vujanović, Marta Popivoda

REŽIJA: Marta Popivoda

TRAJANJE: 62’

ZEMLJA: Srbija, Francuska, Nemačka

GODINA: 2013.

 

Prvi dugometražni dokumentarni film Marte Popivode, „Jugoslavija, kako je ideologija pokretala naše kolektivno telo”, premijerno je prikazan 2013. godine na 63. izdanju Berlinala (Berlin Film Festival) u okviru programa „Forum Expanded“. Od tada je autorka snimila još nekoliko, kvalitetnih i zapaženih filmova, koji su protkani sličnom „zvezdom vodiljom“: istorijom, sećanjem i otporom (nedavno prikazani „Pejzaži otpora“ čija se domaća premijera tek očekuje). Film „Jugoslavija, kako je ideologija pokretala naše kolektivno telo“ odnedavno je uvršten i u filmsku kolekciju Muzeja moderne umetnosti u Njujorku (MoMA).

Njen prvi film se prirodom kolektivnog tela bavi kroz jednu specifičnu prizmu. Pre svega je reč o dokumentarnom filmu koji koristi isključivo arhivski video materijal, u istraživačko-esejističkom maniru, tokom kojih autorka, kao narator, daje svoje komentare u voice over-u, a bavi se Jugoslavijom, u periodu od 1945. do 2000. godine, i to ne ma kakvom Jugoslavijom, već obrazovanjem, razvijanjem i, na kraju, rastavljanjem i degradacijom kolektivnog tela.

„Kolektivno telo“, dakle, postaje ključna sintagma ovog filma. Autorka namenski prikazuje kolektiv iz kadra u kadar, koji po pravilu prevlađuje, da bi se osećanja kolektiva, s vremena na vreme, „prelilo“ u individualna osećanja. Tako od početka filma dominiraju kadrovi ispunjeni ljudima, koji grade, igraju, rade, protestuju, da bi se u izvesnim trenucima (Titova smrt, Peti oktobar), fokus sa mase polako pomerio na pojedinca, koji javnu stvar doživljavaju vrlo privatno: Popivoda prikazuje kolone ljudi koji dolaze da odaju počast Titu, koji plaču, podržavaju jedni druge, i slično.

Ipak, taj i takav kolektiv, omeđen je, po pravilu, prikazima protesta i revolucija. Film se otvara protestima iz 1941, gde se nazire začetak kolektiva, u kojima ljudi nose već poznate transparente: Bolje rat nego pakt. Ta naznaka kolektiva kroz film se razvija, smenjuje se sa mirnodopskim kolektivom, koji gradi zemlju ni iz čega, gde se u prikazima radnih akcija nazire otvorenost ka budućnosti, sigurnost u to da je budućnost sigurna i svetla. Potvrda toga se potom ogleda u paradama Dana mladosti, u masivnim, mnogoljudnim koreografijama, koje odišu poletom radničkog duha. Kulminacija i najviša tačka zajedništva, prikazana je na dan Titove smrti, gde se kolektivna svest gotovo izjednačuje sa individualnom, da bi, potom, ona počela da opada, i, paradoksalno, dostiže najnižu tačku tokom Petog oktobra, koji autorka prikazuje nimalo slavno: izmaknuta od konteksta, revolucija deluje kao apokalipsa, ljudi ulaze u Skupštinu kao bez svesti, lome, uzimaju, bacaju stvari bez razloga i potrebe, bageristi ruše zgrade, dok vatra kulja iz zapaljenih objekata.

Prizor iz filma „Jugoslavija, kako je ideologija pokretala naše kolektivno telo“

Ovakvom postavkom stiče se utisak visoke kontrasnosti jednog „slobodnog“ i „neslobodnog“ društva. To „neslobodno“ društvo, puno nepopravljivih pukotina, deluje kao kolektiv koji ima svoj cilj, i koji će, kao kolektiv, dočekati budućnost. Nasuprot tome, novostvoreno, slobodno, demokratsko društvo, kao da je stvoreno na trusnim temeljima neiskazanog besa, na temeljima destrukcije, i postaje jasno da je kolektiv razrušen, da je individualnost došla na pijedestal, a prikaz te individualnosti nije nimalo lep.

Ako je već reč o dokumentarnim snimcima, arhivskoj građi, neko će reći, u čemu se onda ogleda autorkin umetnički pečat? Kao i uvek, u izboru. Autorka bira da pejzaže kolektiva posleratne Jugoslavije prikaže čisto, orno, i da prikaže kako se taj kolektiv izvitoperio, najpre, u onaj kolektiv koji će biti tako mnogobrojan na Gazimestanu, i u onaj kolektiv koji će, u naletu besa, porušiti čitav Beograd. Autorka bira da prikaže Tita koji 1968. govori da, ako ne može da ispuni zahteve pobunjenih studenata, da onda nije za poziciju lidera Jugoslavije, a kao kontrapunkt tome vidimo i čujemo govor Slobodana Miloševića na Gazimestanu, gotovo u celosti, gde nema ni traga od dobrog političara, već na svetlo dolazi nacionalizam koji od Srbije i Srba, jedino, pravi mučenike i svima omiljeni „nebeski narod“. Tako Popivoda postavlja oštar kontrast između onog što je bilo i onoga što je došlo, ispitujući nastanak, razvoj i degradaciju jednog kolektiva kao celine.

Na kraju, ovaj je film izuzetno značajan jer, osam godina od njegovog snimanja, vrlo snažno rezonuje i u sadašnjosti. Kolektiv koji je započeo svoju degradaciju nakon devedesetih, sada gotovo i da ne postoji, i svakim danom se sve više razgrađuje, a razgrađeni delovi kolektiva postaju sve više segregirani. Umesto kolektiva, na scenu stupaju uski krugovi istomišljenika: to i jeste ono što je, osam godina ranije, ovaj film anticipirao.

Svi tekstovi odražavaju isključivo stavove autora i ne predstavljaju stavove Filmskog centra Srbije, kao ni NFC Filmarta. Filmski centar Srbije i NFC Filmart se odriču odgovornosti za sve upotrebe informacija koje su u njima sadržane.