SRB ENG

PILULA ZA BUĐENJE

Kritika filma „Revolt"

18. maj 2020. | Autor: Jelena Jovanović



NASLOV FILMA: Revolt

SCENARIO: Aleksandar Rajković, 
Dušica Žegarac (saradnica na scenariju), Ljubica Luković (saradnica na scenariju)

REŽIJA: Aleksandar Rajković

ULOGE: Milan Vučković, Ivan Zekić, Bojan Krivokapić, Pavle Jerinić, Miloš Pjevač

TRAJANJE: 80'

DRŽAVA: SRBIJA

GODINA:  2019.

 

Film Aleksandra Rajkovića „Revolt“ beogradska publika je imala priliku da premijerno pogleda krajem 2019. godine u Dvorani kulturnog centra Beograda. Priča o grupi beogradskih momaka, autsajdera koje nezadovoljstvo nagna na lokalnu pobunu čije se razmere prošire na svetski nivo čekala je skoro čitavu deceniju na svoje prikazivanje. Reditelj filma Aleksandar Rajković potpisuje i scenario uz saradnice Dušicu Žegarac i Ljubicu Luković. „Revolt“ je žanrovski socijalna drama sa elementima komedije, koju je sufinansiralo Ministarstvo kulture Republike Srbije i Filmski centar Srbije.

Miki (Milan Vučković), Zeka (Ivan Zekić), Kiza (Bojan Krivokapić), Pop (Pavle Jerinić) i Boske su drugari iz kraja koji dane provode dangubeći na krovu zgrade, ispijajući pivo i pasivno lamentirajući nad svojim životima. Oni nemaju novca, ne rade, ne mogu da upišu željeni fakultet i nemaju devojke. Oni maštaju o Brazilu gledajući zavaljeni u udobne ležaljke u poster-fotografiju ove daleke, nedostižne zemlje u kojoj bi im „sve bilo potaman“. Početna situacija iako nalik na onu iz filma „Kad porastem biću Kengur“ (r.Radivoje Andrić) razlikuje se u tome što umesto čekanja da se nekad nešto desi ovi autsajderi odlučuju da postanu disidenti. Aktivna pozicija protagoniste (grupe njih) je pravo osveženje u domaćoj kinematografiji, koja nas je već navikla na neshvaćene heroje koje život šamarajući usmerava dok mu se oni prepuštaju. U prvi mah se čini da bunt kreće iz dosade i dečačke potrebe za akcijom. Ipak, razlozi su ukorenjeni u strahu protagonista da ne zaliče na svoje roditelje. Miki iz revolta ustaje protiv države ne želeći da se na jednoj od pivskih flaša dokotrlja do stolice u uglu tesne kuhinje sa socijalističkim, belim pločicama na kojoj trune njegov nezaposleni otac (Milan Caci Mihailović). Oni žele da promene zemlju koju njihovi roditelji, čangrljanjem posuđa, onomad nisu uspeli.

Nakon što Mikija ostavi višegodišnja partnerka, devojka iz srednjoškolskih dana koju više ne usrećuje njihova klupica na obližnjem keju, on shvati da se našao na prekretnici – (da postane) nešto ili (ostane) ništa. Govorom, pomalo uzvišenog emotivnog tona, Miki se obrati svojim prijateljima propalitetima poput vođe. Ovaj prvi zabeleženi početak revolucije otrezni prijatelje koji mu pruže podršku. Nadahnuta Mikijevim razmišljanjima grupa prijatelja počne sa ličnim diverzijama poput reketiranja, iznuđivanja neisplaćenih dnevnica u obližnjem mini marketu u kojem radi Pop. Dalje put osvetnike vodi na plato ispred Filozofskog fakulteta, a odatle pravo u Skupštinu. Lokalna pobuna ovih momaka postaje revolucija koja se prelila, izveštavanjem medija, u druge zemlje sveta gde istomišljenici predvođeni omladinom ruše sisteme. Ipak, na kraju – sve je bio samo san. Miki se budi, ili smo možda mi − publika, oni koje autor poziva na buđenje.

„Dugotrajno robovanje i rđava uprava mogu toliko zbuniti i unakaziti shvatanje jednog naroda da zdrav razum i prav sud u njemu otančaju i oslabe, da se potpuno izvitopere. Takav poremećen narod ne može više da razlikuje ne samo dobro od zla nego i sopstvenu korist od očigledne štete.“

Ivo Andrić

Nije prvi put da Rajković u Andrićevim mislima ili prozi pronalazi premise iz kojih potom razvija scenario. Rajković je studentski film „Na imanju“ snimio inspirisan motivima pripovetke Ive Andrića „Na državnom imanju“ iz 1959. godine. U „Revoltu“, potka preuzeta iz Andrićeve misli, pretočena je u film pun potencijala, ali ipak scenario obiluje mnoštvom zanatskih problema. Šteta je što je sama postavka pobune, za koju se jasno eksplicira da nije antidržavna aktivnost, ostala nedovoljno filmična. Umnogome kvalitetu filma i celokupnom utisku ne doprinose sami dijalozi, budući da su prvoloptaški, bez mnogo dubine i podteksta. U scenama često ne postoji precizno određena dramska radnja za šta je najbolji primer čitava edita iz uvoda na krovu. Sa druge strane Mikijevi govori, iako ideološki uzbudljivi, više pripadaju, zbog svog trajanja i preterane eksplicitnosti, političkoj debati nego domenu filma. Čini se da je autor Rajković u „Revoltu“ iz snažne želje da jasno prenese premisu iza koje stoji upao u zamku preteranog ponavljanja i podcrtavanja jasnog. Radnju „Revolta“ autori postavljaju na Dorćol koji je kao prostor radnje zaigrao. Dorćol kao deo grada koji važi za elitni, ali ne u smislu da ga je preplavila najezda nouveau riche-a; Dorćol kao (znak) deo u kom živi intelektualna elita, kakvu predstavlja Mikijeva majka (Dara Džokić), ali koja više „nije na ceni“. Jedini upliv u privatni život junaka filma dat je „pogledom kamere“ kroz otvorena vrata Mikijevog stana koja slika dotrajali porodični nameštaj.

Odluka reditelja da u priču koja snažno korespondira sa dnevno-političkim temama pridoda scene snoviđenja narušava homogenost filma. Devojka iz snova (Nađa Maršičević) je deo Mikijeve podsvesti od koje on traži podršku kada misli da je sateran do zida ili pomoć pri odabiru puta. Stilski rešene dosta očekivano, mahom upotrebom bledih i belih tonova, ovim scenama nedostaje dubljeg preispitivanja vođe pobune kako bi one bile dramaturški uzbudljiv(ij)e.

Rediteljski stil Rajkovića je u „Revoltu“ sveden i u službi naracije, odnosno, ideje. Zanimljivo su snimljene scene sukoba demonstranata sa policijom u kojima je stil gotovo dokumentaristički, praćen zvučnom kulisom skandiranja, pištaljki i žamora. Veoma ubedljivo snimljene masovne scene, u filmu koji je budžetski ograničen, jesu pravi uspeh za koji su zaslužni direktori fotografije Nenad Barbul, Ivan Spasojević, Dimče Stojanovski i Branko Sujić. Ta živa, dinamična kamera iz ruke koja stvara utisak pravih demonstracija je još zanimljivija budući da se u većem delu filma Rajković odlučio za vrlo sveden pristup upotrebom statičnih kadrova i najklasičnijeg srednjeg plana.

Veoma dobro rediteljsko rešenje je da prikaže kako se iza inspektorovih leđa, dok on spokojno puši cigaretu, odvija saslušanje, tj. batinjanje vođe pokreta. Rajković tom jednostavnom postavkom, u jednoj relativno kratkoj sceni bez mnogo dijaloga, prikazuje policijsku državu u kojoj građani treba da strepe od organa vlasti postavljenih da ih štite. Ipak, reč je o dobrom ali manje više usamljenom postupku gde Rajković dopušta filmskim slikama da govore. Izrazita narativnost filma, kada po strani ostane sjajna scena demonstracija, možda i nije bila najbolja Rajkovićeva odluka. Da je rediteljsko promišljanje iz scene „saslušanja“ prošireno na čitavu celinu „Revolt“ bi bio filmsko ostvarenje o čijim sublimiranim porukama bi publika dugo po izlasku iz sale razmišljala.   

Iako igraju momke koji žele da se izdignu iz mediokritetne bare kakva je slika Srbije u „Revoltu“ gluma je ostala na istom tom nivou – osrednja. Milan Vučković (Miki) nije uspeo u potpunosti da dočara lik harizmatskog vođe iz naroda koji ima to u sebi i može da baci varnicu na bure baruta. Sa druge strane Ivan Zekić (Zeka) i Pavle Jerinić (Pop) su bili ubedljiviji u svojim ulogama. Bojan Krivokapić kao Kiza nije uspeo da prevaziđe svoj manirski izraz. Miloš Pjevač se izdvojio ulogom Bosketa, izbeglice iz Bosne i momka sitog bilo kog oblika nasilja, koji proživljeno kanališe iscrpljujućim vežbanjem. Iako isprva ne želi da učestvuje u pobuni nakon Mikijevog govora na platou ispred Filozofskog fakulteta, on, okružen istomišljenicima, svedenom grimasom tačno dočarava promenu koja se u njemu desila. Ta običnost momaka koji pokrenu nešto mnogo veće od njih samih je predstavljena i kroz odabir kostima (Tamara Jovanović Šljukić). Oni su obučeni kao i mi jer zapravo to i treba da budemo mi.

Kao autor scenarija i reditelj filma Aleksandar Rajković baveći se kasnije u postprodukciji montažom „Revolta“ nikako nije mogao da naruši koheziju svog ostvarenja stvorivši dobar vizuelni ritam.

Kada je reč o soundtracku „Revolt“ se može pohvaliti svojim. Sjajnu originalnu muziku za film su radili Boban Bjelić i Goran Ljuboja „Trut“ uz numere „Čekam godinu nultu“ rok grupe Deca loših muzičara i „Oni su“ Beogradskog sindikata koja na pravi način zaokružuje Rajkovićevu priču o revoluciji.

Pavle Jerinić ističe kako je „bizarno što je film još uvek aktuelan”.[1] Beograd 2011. godine, prikazan u „Revoltu”, još više liči ovom današnjem (i skorašnjem) nego tom od pre devet godina. Ima li onda većeg poraza za nas a snažnije potvrde Rajkovićevih ideja. I da, te ideje prikazane u filmu su za publiku jednako opojne kao i Mikijeve reči za masu istomišljenika. Možda ne najkompaktnija i ne najveštije realizovana celina ali je svakako „Revolt” jedna hard to swallow pilula za buđenje koju ne bi trebalo preskočiti.

 

 

[1]https://www.fcs.rs/premijerno-prikazan-film-revolt-aleksandra-rajkovica/

Svi tekstovi odražavaju isključivo stavove autora i ne predstavljaju stavove Filmskog centra Srbije, kao ni NFC Filmarta. Filmski centar Srbije i NFC Filmart se odriču odgovornosti za sve upotrebe informacija koje su u njima sadržane.