SRB ENG

PONIRANJE U NEISTRAŽENO

Kritika filma „Speleonaut, pod kamenim nebom"

23. jul 2020. | Autor: Ivona Janjić



NASLOV FILMA: Speleonaut, pod kamenim nebom

SCENARIO I REŽIJA: Sonja Đekić

ŽANR: dokumentarni film

TRAJANJE: 60’

ZEMLJA: Srbija

GODINA: 2018.

 

Srednjemetražni dokumentarni film Sonje Đekić „Speleonaut, pod kamenim nebom“ svoju premijeru je imao 2018. godine na Festivalu autorskog filma u Beogradu. Ovaj nesvakidašnji film govori o Milutinu Veljkoviću, jugoslovenskom speleologu, koji je bio rešen da postavi novi svetski rekord. Veljković je u neuređenoj pećini Samar na istoku Srbije, sam proveo tačno 11.111 sati, odnosno 463 dana, prevazivši tako svog prethodnika, koji je držao rekord od nešto više od stotinu dana, i to baš u ono vreme kada je čovek prvi put kročio na Mesec.

Ovaj dokumentarni film imao je nekoliko različitih izvora. Od štampe, fotografija, preko radijskih i televizijskih intervjua, do dnevnika samog Milutina Veljkovića, objavljenog pod naslovom „Pod kamenim nebom“. Osim toga, autorka poziva još i nekolike sagovornike, koji su davali svoje impresije o ovom neobičnom čoveku bilo da su oni članovi njegove porodice (Veljkovićev sin), bilo da su to ljudi na čije je živote ovaj „eksperiment” tek posredno uticao — naučnici, umetnici. Zato je film u samoj strukturi postavljen dvojako – gotovo prerezan. Prvi deo filma postavlja kontekst narativa: postavlja se vremenski okvir, naglašavanjem sletanja na Mesec kroz štampu i arhivske snimke, da bi se potom, polako, kroz prikaze novina uvela ideja sasvim drugačijeg, unutrašnjeg istraživanja — kako Zemlje, tako i čoveka. Sa druge strane, rediteljkini sagovornici, govore tek posredno o svojim utiscima o Milutinu Veljkoviću, kao tadašnjem „pop-fenomenu”, čime se nekako logički i završava kraći uvod.

Ipak ovakav uvod nikako nije suština filma; kroz njega ona jedva i da se nazire. Ovako eksplicitan u svom markiranju konteksta, tako ustaljen u dokumentarnim filmovima, gledaoca ostavlja sasvim nespremnim za ono što će potom uslediti, za jedan upečatljiv i neobičan sinkretizam kakav se retko sreće. Naime, drugi deo filma bliže prati osamljivanje, Veljkovićev boravak u pećini. Narator Živojin Rakočević staloženo pripoveda isečke iz dnevnika, a originalni snimci Veljkovićevog boravka u pećini prepliću se sada sa naknadno napravljenim snimcima za film. Snimatelj Pablo Fero Živanović u saradnji sa rediteljkom kao da pažljivo, ponovo, ispituje pećinu Samar. Voda i kamen dominiraju kadrom, spori kaptaji i brzaci tokova unutar reke kao da naglašavaju apsolutno odsustvo čoveka, a onda, u tom odsustvu, i neke projekcije mašte, nerazgovetni oblici koji iziskuju interpretaciju, igre svetla u tami. Sve to jeste pećina, sve se to dešava u pećini, o svemu tome i Veljković govori. Ali zvuk se često ne poklapa sa fotografijom, ili se tek delimično poklapa (kompozitor Arsenije Jovanović, dizajn zvuka Dora Filipović). Ti nerazgovetni zvukovi, nepoznatog porekla, daju filmu specifičan onostrani kvalitet, koji ne potiče iz racionalne interpretacije. To je krajnji utisak nedokučivosti, nepojmljivosti, a koji se, čini se, svodi na apsolutno odsustvo čoveka i čovekovu nemogućnost da to odsustvo prihvati. Daleki uzvici, možda dozivanje životinja, možda tek zvuci prirode, kao da prizivaju halucinacije o kojima Veljković tako često govori. Sve se to u montaži Nemanje Babića preliva i objedinjuje tako da često ne možemo sa sigurnošću da znamo kada je nešto snimano, ili gde, iako se uklapa u jednu celinu koja na različite načine pokušava tek da nagovesti suštinu, ili njenu mogućnost.

Zaista, u vremenu blještave spoljašnjosti, „Speleonaut“ kao da, kroz prizmu jednog čoveka, želi da skrene pažnju na neistraženu unutrašnjost. Dok nam se percepcija sužava, i ogromne distance postaju sve bliže, preko onoga što nam je tik pred očima, kao da najpre prenebegnemo. Povlačenje u pećinu nije bilo poniranje samo u unutrašnjost Zemlje, već i unutrašnjost čoveka; može li čovek bez drugog čoveka, može li bez svetla, i po koju cenu? U tome i leži taj slojeviti sinkretizam „Speleonauta“. On do te mere vešto objedinjuje nekolike filmske izražajne forme, da neometano iz vode na filmu, čini se, izviru i duboke asocijacije o samoj suštini čoveka.

Svi tekstovi odražavaju isključivo stavove autora i ne predstavljaju stavove Filmskog centra Srbije, kao ni NFC Filmarta. Filmski centar Srbije i NFC Filmart se odriču odgovornosti za sve upotrebe informacija koje su u njima sadržane.