SRB ENG

PROSTOR SEĆANJA

Kritika filma „Pripadnost"

14. septembar 2020. | Autor: Ivona Janjić



NASLOV FILMA: Pripadnost

REŽIJA: Tea Lukač

TRAJANJE: 50’

ZEMLJA: Srbija

GODINA: 2020.

 

U okviru srpskog takmičarskog programa ovogodišnjeg Beldoksa (Beldocs), premijeru je imao i pedesetominutni dokumentarni film Tee Lukač, „Pripadnost“. Ovo izrazito lirično ostvarenje prati sudbinu vojvođanskih Nemaca, od kada su se doselili na prostor Vojvodine pa do današnjih dana, ispitujući kroz ovu specifičnu prizmu položaj i pitanje nacije i pojedinca u toj kolektivnoj odrednici.

Čini mi se da je pre svega neophodno ispitati samu strukturu ovog filma. Naime, kroz čitav se film smenjuju dugački statični kadrovi specifičnih vojvođanskih pejzaža: stare, napuštene kuće koje su pripadale Nemcima, šiblje, zimski predeli i jezera, u izuzetno mekim, plavim tonovima (na ovogodišnjem Beldoksu je nagrada za najbolju kameru Srpskog takmičarskog programa upravo dodeljena Staši Bukumirović za fotografiju u ovom filmu), sa crno-belim fotografijama iz lične arhive sagovornika. Sagovornici, s druge strane, uvek su prisutni glasom, ali nikada imenom, i dok pričaju o sebi i svojim porodicama, sakriveni iza pejzaža i porodičnih slika, čitav narativ dobija formu liričnih ispovesti. S druge strane, koliko god da su pune emocija, ove ispovesti barataju ne ličnim osećanjima, već stvarnim događajima, činjenicama i brojevima, čime je postignuta izvesna ravnoteža između istoriografije, činjenica, izveštaja i ličnog pečata koje svaka interpretacija tih činjenica nosi.

Liričnu notu filma u svakom trenutku podržava skoro nenametljiv, ali uporan zvuk Borisa Zabovskog čije se kompozicije protežu kroz čitav film (dizajn zvuka i originalna muzika). Sporog tempa, nekad jedva čujna, muzika sasvim neprimetno, a opet vrlo vidljivo, naglašava sećanja svakog od sagovornika, čime prostor kadra postaje prostor sećanja protagonista. Asocijativni prostor stvara se i čestim preplitanjem tema razgovora — kuća, fasada, logor, i fotografija — sa njihovim otelotvorenjem u kadru, pa tako čak i kada je predmet odsutan, čini se, taj prostor sećanja nastavlja da postoji.

Lepotu i osmišljenost formalnog dela filma nadgrađuje složenost i raznovrsnost narativnog dela. Preplitanje naratora – protagonista, koji svaki na svoj način dočaravaju stvarnost života nemačkih civila u Vojvodini, a posebno nakon Drugog svetskog rata, kada su počeli progoni od strane Komunističke partije Jugoslavije, masovna mučenja, ubijanja, radnički logori i logori smrti, pripoveda o jednoj skrajnutoj istoriji, nimalo slavnoj. Nemački civili bili su prinuđeni da snose „kolektivnu odgovornost“ svog naroda za počinjena dela, čak iako su i sami bili protiv tog režima, čak iako su i sami neretko bili saveznici partizanima, čak iako su bili sasvim deca. Tako jedna od protagonistkinja priča kako su je dok je još bila devojčica odveli u logor, s babom i dedom, gde su jedva šta jeli i bili prinuđeni da gledaju kako jugoslovenski čuvari bičevima udaraju nemačke starice. S druge strane, ta je kolektivna odgovornost bila i interiorizovana, zbog vladajuće propagande protiv Nemaca uopšte i zbog reprezentacije čitavog naroda kao sasvim demonizovanog, da su i sami Nemci počeli da se odriču svoje nacionalne pripadnosti. Jedna Nemica će pričati o tome kako nije želela da bude Nemica kao dete jer je mislila da su svi oni loši. Negiranje pripadnosti nemačkom narodu, dakle, dešavalo se zato što je u datim okolnostima nakon sloma fašizma bilo opasno biti Nemac, a nekad i zato što je propaganda učinila svoje.

U tom smislu film „Pripadnost“ dovodi u pitanje pojam nacije, nacionalne pripadnosti kao kolektivne odrednice, i podvlači opasnost koju takva vrsta kolektivizacije nosi. S druge strane, film baca jedno drugačije svetlo na istoriju i koncept Jugoslavije, i pokazuje tadašnje komunističko uređenje kao drugu stranu medalje uređenja Trećeg Rajha, koje je imalo tek drugačije devize, drugačiju odeću, i tu sreću da se nalazilo na pobedničkoj strani.

Pitanje „kolektivne odgovornosti“ pokazuje se kao višeslojno. Ne može se odreći, na primer, da su pojedinci profitirali od nemačkog izgnanstva — dobijajući njihove kuće, imanja, posede. Ključno je pitanje, međutim, kako će se pojedinac postaviti naspram toga što je na taj način stekao. Tako će jedna žena koja je dobila kuću upravo na taj način, nakon posete udovice, Nemice u čijoj kući sada živi, pokupiti stvari, decu, i sama se vratiti na zgarište i početi ispočetka.

Kao što su vojvođanski Nemci bili prinuđeni da preuzmu odgovornost Nemačke za zločine u Drugom svetskom ratu, film „Pripadnost“ danas primorava svoju publiku i publiku festivala Beldoks (koja je post-jugoslovenska i dominantno srpska, tačnije prema nacionalnim odrednicama pripada strani agresora iz sećanja Podunavskih Švaba), da preispita svoju kolektivnu odgovornost kako za prošle događaje, tako i za sadašnje. Vodeći nas kroz sećanja i prostor, kroz neispričana stradanja koja lako mogu da se ponove, „Pripadnost“ Tee Lukač ubedljivo i snažno podseća na odgovornost.

Svi tekstovi odražavaju isključivo stavove autora i ne predstavljaju stavove Filmskog centra Srbije, kao ni NFC Filmarta. Filmski centar Srbije i NFC Filmart se odriču odgovornosti za sve upotrebe informacija koje su u njima sadržane.