Ovogodišnji, mesecima iščekivani i odgađani Beldoks (Beldocs) bio je prvi veći beogradski festival koji se održao u hibridnom obliku, dočekavši publiku onlajn, ali i na otvorenom. Nekoliko domaćih dokumentaraca dobilo je svetsku, regionalnu ili domaću premijeru u glavnom takmičarskom programu, uključujući, između ostalog, „Pripadnost“ Tee Lukač, kao i film Seada Šabotića „Blizanci satkani od sna“. Ovim filmovima zajednička je – Staša Bukumirović.
Staša je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu završila studije kamere, međutim, sasvim neočekivano za studenta ovog fakulteta, filmom se, kako kaže, ni tokom ni nakon studiranja nije bavila.
U periodu studiranja zaista nisam imala osećaj da pripadam filmskom svetu kao ni da mogu i želim da funkcionišem u njemu. Tu i tamo je promileo pokoji kontakt i saradnja, ali ni izbliza dovoljno i pomalo već i kasno, pred sam kraj studija. Dakle, suštinski, u tom periodu sam sve to doživela više kao ličnu nemogućnost da se uklopim u neki specifičan svet specifičnih pravila u kom nema mesta raznim oblicima nesigurnosti, osećaja neznanja i straha od novog, makar ne na površini – morate nastupati odlučno čak i onda kada to apsolutno niste, i delovalo je kao da to ostalima polazi za rukom, pa sam zaključila da možda samo ja nisam za to.
Za Stašu i o Staši sam prvi put čula na društvenoj mreži Instagram. Njen profil neobičan je spoj nostalgičnih nota, behind the scenes fotografija, privatnih fotografija, modne i komercijalne fotografije – a sve one vrlo su filmične. Ispostavlja se da njen profil, svesno ili ne, oslikava njen karijerni put nakon završenog fakulteta.
U periodu zbunjenosti nakon fakulteta, bila sam podeljena uglavnom između modne fotografije, muzičkog spota i kako sa rediteljske i snimateljske strane tako i privatnog bavljenja fotografijom koje je periodično prerastalo u samostalne izložbe. Nestalnost takvog načina rada i stalno preispitivanje je dovelo do želje za sređenijim ritmom, pa sam tako našla prvi stalni posao u okviru foto-video produkcije i tu je na neko vreme, malo po malo, stala većina mojih ličnih poduhvata. Nakon toga, oprobala sam se i u medijskim formama u vidu primenjene fotografije u onlajn portalima/magazinima, što je proširilo moje dotadašnje bavljenje fotografijom i na dokumentarno.
Gledajući na Stašu iz konteksta ovakvog karijernog puta i njenog Instagram profila, koji se značajno razlikuje od profila drugih direktora fotografije, punih kadrova iz filmova/serija/reklama na kojima su radili, neočekivano, ali osvežavajuće je bilo videti njeno ime na dva filma ovogodišnje domaće takmičarske selekcije Beldoksa, i ne samo to – Staši je pripala nagrada za najbolju kameru za film „Pripadnost“.
Želja da ponovo počnem da se bavim filmom došla je polako, potpuno organski, neusiljeno, valjda su se svi procesi u meni nekako zrelije slegli, a to je, slučajno, vremenski savršeno korespondiralo sa pozivom Tee Lukač za rad na filmu „Pripadnost“. Na neki način tek planiram da zaista počnem da se bavim filmom. Nagrada, a pogotovo na dragom festivalu, jeste veliki podstrek, a osećaj kada se takvo prepoznavanje dogodi za prvo duže ostvarenje, zapravo prvo „bilo šta“ nakon te duge pauze posle fakulteta, jeste dosta neverovatan. Nažalost, nagrada se desila u ova komplikovana vremena kada svačiji planovi i projekti vise u vazduhu, ali ljudi su pokazali podršku i zainteresovanost i neki pozivi za saradnju na filmu koji su prethodno lebdeli u opticaju su postali utvrđeniji.
O „Pripadnosti“ za Filmoskopiju opširno je pisala Ivona Janjić u kritici nazvanoj „Prostor sećanja“. I zaista, ovaj film svojom specifičnom formom, hrabrom i u pristupu pipavoj, te gotovo tabu temi progona i tlačenja podunavskih Švaba iz Vojvodine nakon Drugog svetskog rata, daje prostora njihovim sećanjima da ožive, ne samo u njima samima već i u svima onima koji gledaju film. Lica protagonista, podunavskih Švaba i njihovih potomaka nikada nisu prikazana – statični, melanholični kadrovi vojvođanske ravnice, nekadašnjih švapskih kuća, sokaka i spomenika prate njihove priče u voice-over-u.
Pristup je bio ideja rediteljke Tee Lukač, na šta sam ja pristala i bio mi je daleko zanimljiviji od nekog očekivanog pristupa u takvoj vrsti dokumentacije ili pričanja istorije. Razlozi za to su bili višestruki, ali mislim da smo posledično dobili formu koja je, iako naizgled hermetičnija, zapravo tim pristupom dobila na potentnosti i dala mesta samoj priči, ljudskosti, približavanju emocije svim ljudima. Iako je priča specificno vezana za određen deo populacije i istorije, ona se kroz vizuelno odsustvo lica otvorila svakome kao vrlo univerzalna. Sa druge strane, meni je u vizuelnom smislu vrlo blisko građenje atmosfere, te baziranje priče na njoj kroz asocijativne slike koje ne moraju biti direktno ili previše jasno vezane za bilo kakav subjekt, a istovremeno ga vrlo precizno opisuju; to je upravo bila i glavna ideja o predstavljanju „Pripadnosti“.
Iako formom vrlo slični, a ipak različiti, Stašini izrazi u fotografiji i pokretnim slikama su, kako kaže, sasvim srodni.
Mislim da u njima nema previše razlike (nekako su se desili i srodili i polako rastu zajedno), osim onih očiglednih koje donosi sam medij, pre svega pokreta. Pokret je velika mogućnost i sam po sebi može biti i jeste nešto čarobno, a ovo je jedan od delotvornijih načina da na njega ukažemo. Ostale bi bile smena reakcija, kontekst, gestovi i vreme koje možemo da damo svemu tome.
Iako je Stašino polje vizuelnog delanja vrlo šaroliko, nežnost, ženstvenost i toplina provlače se kroz njen rad kao lajtmotivi. Ipak, Staša ne pristaje na definiciju pravca u svom radu i na pitanje o fotografiji kao mediju za samoanalizu kaže:
Ne znam da li možemo uopšte govoriti o pravcima u fotografiji, sve granice su danas izbrisane. Iako to može da vodi ka nečemu zanimljivom, čini mi se da ta naizgled nova sloboda i mogućnosti u stvaranju nisu donele ništa posebno kvalitetnije. Naprotiv, stvari koje najčešće vidim uglavnom izgledaju dosta uniformisano u svojoj napetoj i neiskrenoj tendenciji da budu „drugačije“. Mislim da je fotografija medij plodan za (samo)analizu koliko i bilo koje dublje bavljenje bilo čim, pogotovo kreativnim radom, ali uslov je da neko želi da se bavi sobom i drugima temeljno i iskreno. Kriza fotografije kao medija leži upravo u njenom redukovanju na proizvod koji treba da proda drugi proizvod. Instagram je poprilično ubrzao ovaj proces. Posmatranje fotografije/bavljenje fotografijom kao umetničkom formom podrazumeva bavljenje sobom, drugima, nekakvom dubljom supstancom svih stvari i stalnim pokušajima da nešto shvatimo, popravimo i unapredimo u nama samima, a čini mi se da se sada uglavnom svodi na čisto hranjenje ega pojedinca koji stvara, što nekako daje neoptimističan uvid u sadašnjost i potencijalnu budućnost fotografije.
