SRB ENG

TRIPTIH O NEIZREČENOM

Kritika filma „Mamonga"

14. avgust 2020. | Autor: Jelena Jovanović



 

NASLOV FILMA: Mamonga

SCENARIO: Zorica Milisavljević, Simon Marić, 
Stefan Malešević

REŽIJA: Stefan Malešević

ULOGE: Marta Bjelica, Dražen Pavlović, Dejan Ivanić, 
Nabi Tang, Vuk Janošević

TRAJANJE: 92’

DRŽAVE: Bosna i Hercegovina, 
Crna Gora i Srbija

GODINA: 2019.

 

Stefan Malešević, autor kratkometražnih igranih filmova „Elipsa“ (2009) i „Divan dan za bananaribe“ (2014) kao i nagrađivanog dugometražnog dokumentarca „Gora“ iz 2016. godine, debitovao je dugometražnim igranim ostvarenjem neobičnog naziva „Mamonga“. Ovaj izrazito liričan film koji pripoveda o nedostatku istinskog razumevanja podržan je od strane Fondacije za kinematografiju Sarajevo, Filmskog centra Crne Gore i Filmskog centra Srbije.

U formi triptih, forme koja se sastoji od tri samostalne kompozicije koje su tematski i idejno povezane „Mamonga“ kao topla, iako potresna, priča o različitim oblicima nerazumevanja i nemogućnosti razgovora smeštena je na tri različite lokacije –  mesto u Tuzlanskom kantonu zaglavljeno u tranziciji, pusti krš Crne Gore i u betonskim zgradama sterilnog Beograda. Film se bavi različitim, a opet veoma sličnim (svima) nama zatečenim u zajedničkoj tišini bez sposobnosti da jedni druge čujemo.

Prva priča prati dvoje mladih ljudi, Jovanu i Marka, u bosanskoj provinciji u kojoj vreme toliko stoji da im pizza burek dođe kao kakva novotarija. Jovana živi sa dobroćudnim, ali pasivnim ocem koji je „srastao“ sa kaučem na kome jede, spava, živi. Ona pomaže ocu oko uzgoja i prodaje ovaca uz posao u pekari. Jovanino vreme, dovoljno daleko od jakog mirisa stoke i belog pekarskog brašna, počinje u noćnom provodu kada oslobođeno igra odevena u šljokičavu odeću. Njen otac – žrtva vremena i tranzicionih okolnosti, sa ćerkom razmenjuje tek poneku reč. Iako dele par kvadrata skromne kuće, čine se kao miljama daleko jedno od drugog. Tišina između oca i ćerke nije prećutno razumevanje već prazan muk.

Dok se Marko u slobodno vreme bavi elektronikom iako ga otac sprema da nastavi i nasledi veliki špediterski posao za koji on nimalo ne mari. Njegove želje i snovi ostaju da lelujaju negde u prostoru neizrečenog između „nemuštog“ momka i porodice, koja ne gledajući dalje od svojih interesa, sebično insistira na „uspehu“ svog deteta. Iako jednako neshvaćeni od strane svojih porodica u mestu koje ih podjednako sputava, putevi Jovane i Marka se ne ukrštaju, bar ne do prelomnog trenutka kada se događa da Marko svedoči Jovaninom silovanju od strane svog prijatelja. Nakon toga, kao opozit, sledi Markov živopisni ispraćaj na prvi samostalni špediterski put uz melos balkana i rafalnu paljbu prema nebu. U kamionu, na putu mu se pridružuje Jovana i njih dvoje odlaze u tišini.

Druga slika počinje sa kamionom prevrnutim pokraj puta negde u bestragiji brda Crne Gore. Kamion je u ovu priču dovezao (i doveo) devojku azijskog porekla u selo koje broji tri stanovnika – starog Mitra, Bogdana i mladog Popa (koji je zapravo Marko iz prve priče). Ovoga puta barijera između likova je jezik. Starosedeoci sela se služe samo maternjim jezikom, gošća uz kineski govori još engleski, a sveštenik je pod zavetom ćutanja. Naslućuje se da Markova odluka da ostane nem na zločin kog je bio svedok jeste prouzrokovala njegov zavet ćutanja kao sveštenika. Iako ovde postoji logična prepreka, dublje ispod svih reči koje nam na prvu loptu ništa i ne znače, samo je jedno – razumevanje. Prećutno poštovanje Boga od strane sveštenika, poverenje devojke prema muškarcima i njih dvojice među sobom. Dok se smenjuju tople i hladne boje i dok očekujemo neko mračno dešavanje, druga priča nas iznenađuje svojom čistotom i razumevanjem koje junaci ispod površine pokazuju jedni za druge.

Treća priča, najkraća od svih, govori o mladoj samohranoj majci Jovani (da, iz prve priče) koja brine o svom sinu Luki koji ne govori, iako razume. Mali dečak je fasciniran kamionima koje slika i sa kojima se igra, ali zbog smetnji u govoru on ih zove – mamonga. Taj dečak, iako raste u velikom gradu daleko od onog mračnog mesta punog senki, opet ćuti. To je tišina muke od koje je sačinjen. I onda, na kraju, dečak pobegne u kamion, u mamongu koja predstavlja neodvojivi deo nas, koga čak nismo ni svesni.

Scenaristički „Mamonga“ je delo fragmentarne strukture čiji delovi nemaju jednako trajanje i dužinu. Ipak, tri priče veoma dobro utemeljene u kulturi i etosu zemlje/podneblja, ne insistiraju na lokalnim obeležjima različitih predela na kojima se odvijaju već na pojedinačnim sudbinama koje prikazuju. „Mamonga” je jedan od retkih filmova koji ima vrlo jaku atmosferičnost na kojoj se film i drži, ali ne na uštreb narativa.

Rediteljski Malešević se opredeljuje za duge, statične i zavodljivo ukomponovane kadrove koji teže simetriji. U prvoj priči Maleševićev topos je sivkasti grad u kom kao da je uvek suton ili vreme neposredno pred pljusak, koji je u korelaciji sa unutrašnjim nemirima Jovane i Marka i nihovim skamenjenim izrazima lica. Autor koristi prirodu, koja ispunjava njegove široke planove, dok prostore njegovih protagonista slikaju scenografije izuzetno skromnih domova i na taj način nam bez reči, baš kao i njegovi junaci prećutno, saopštava sve što misli o ovom svetu. Fotografija (Bogdan Babović) iz crno – bele, kakva je u prologu filma, prelazi u slabe hromatske valere hladnih boja da bi od druge priče kolor koji ispunava kadar postajao topliji i mekši. Montaža u filmu „Mamonga” na kojoj je uz reditelja i scenaristu Maleševića radila i Jelena Maksimović je u službi statičnih kadrova dok odluka da se koriste zatamnjenja kao prelazak između scena unutar delova triptiha jeste pomalo začudna. Odgovor za takve nekonvencionalne prelaze možemo tražiti u skoro pa, duhovnoj dimenziji koja je prisutna u drugoj priči budući da je crkveno zvono koje sveštenik gradi jasna aluzija na „Rubljova” Andreja Tarkovskog. Muzika i zvuk u filmovima koje ispunjava odustvo govora, jesu esencijalni deo strukture filma doprinoseći atmosferičnosti i dolazeći kao nadgradnja na, već izuzetno dobru, fotografiju. Muziku za „Mamongu“ je komponovao Džejms Stokton (James Stockton) doprinevši znatno rediteljevim namerama i atmosferi filma.

Glumački Marta Bjelica, u ulozi Jovane, prednjači svojim svedenim, suzdržanim i samo spolja hladnim izrazom ostvarujući očekivanu težinu. Posebno je dobar otklon između silovane devojke koja bez reči gleda svog krvnika u oči dok joj on poručuje da joj ama baš ništa ne zamera i žene koja se sama bori za svoje dete. Dražen Pavlović, mladi glumac iz Bosne i Hercegovine, u ulozi Marka uverljivo donosi lik generacije koja ide linijom manjeg otpora kao da se ne radi o njihovim životima i njihovoj budućnosti.

„Mamonga“ je metafora koja predstavlja nešto što nam je blisko, što bi trebalo da razumemo, što nam zvuči poznato, dok nam je sa druge strane potpuno strano i neizrecivo. Baš kao što logoped uči malog Luku da izgovori ime svoje omiljene igračke, podeljeno na slogove, sričući ka – mi – on, dok dečak izgovara mamonga, tako i (svi) mi živimo u vremenu u kom sve dobro čujemo, znamo, obavešteni smo, ali živimo u nikad većem mraku. Po čitav dan pričamo, razmenjujemo reči i sušimo grlo, a nismo tu jedni za druge. Možda je i bolje da samo ćutimo nego da se i ne razumemo.

Svi tekstovi odražavaju isključivo stavove autora i ne predstavljaju stavove Filmskog centra Srbije, kao ni NFC Filmarta. Filmski centar Srbije i NFC Filmart se odriču odgovornosti za sve upotrebe informacija koje su u njima sadržane.