SRB ENG

Zaostavštine

Kritika filma „Centar"

20. maj 2020. | Autor: Ivona Janjić



NASLOV FILMA: Centar

REŽIJA I KAMERA: Ivan Marković

MONTAŽA: Jelena Maksimović, Ivan Marković

DIZAJN ZVUKA: Jakov Munižaba

ZEMLJA: Srbija, Nemačka

TRAJANJE: 49’

GODINA: 2018.


Jednu epohu, čini se, najbolje određuje ono što je za sobom ostavila. Spomenici arhitekture glasno govore kako o vremenu u kojem su nastali, tako i oštroj promeni konteksta i vrednosti koji menjaju zaostavštine prošlosti da pristaju datom trenutku. Skoro pa je ironično, onda, da film o jednoj monumentalnoj zaostavštini tada već umiruće Jugoslavije, Sava Centru, bude premijerno prikazan na velikom platnu nedavno obnovljene Kombank dvorane, još jednom spomeniku prošlosti koji je plemenito izmenjen da pristaje novim — konzumerističkim, kapitalističkim potrebama.

Film Centar reditelja i direktora fotografije Ivana Markovića u nešto manje od pedeset minuta prikazuje taj iščašeni iz vremena Sava Centar, koji je naprasno postao prevelik i izlišan. Izgrađen u rekordnom roku, za tek nešto više od godinu dana, Sava Centar je do raspada Jugoslavije primao samite organizacija poput Pokreta nesvrstanih, Interpola i Međunarodne banke, i bio domaćin brojnim kulturnim manifestacijama. Međutim, kako se Jugoslavija raspala, a Srbija ostala jedva vidljiva u međunarodnim političkim vodama, tako je Sava Centar izgubio svoju namenu i postao relikt prošlosti od kojeg tranziciono i buduće društvo neoliberalnog kapitalizma nema mnogo koristi.

Pa ipak, istorija više ostaje u pozadini i u podtekstu ovog filma, kao naznaka prošlog vremena, jer Centar zapravo govori o današnjici. Kroz duge i statične kadrove smenjuju se prizori zasebnog sveta koji čine začudna arhitektura novog brutalizma i armija radnika u bledo zelenim majicama koji predano rade da tu masivnu građevinu očuvaju. Za to vreme, zvučna kulisa (dizajn zvuka: Jakov Munižaba) konstituiše gotovo iracionalan osećaj praznine. Zvuk praznog prostora kroz koji struji vazduh, samo je ponekad prekinut prigušenim zvucima održavanja, pomeranja, lupkanjem trakastih zavesa, tihim šumovima ili vodom, i jednom dugom, gotovo nesnosnom škripom podizanja starih rolo-zavesa koje otkrivaju zamagljene prozore. Zvuk filma kroz koji se ne probija skoro nijedna izgovorena reč, naglašava prazninu koja je ostala iza svih tih zamišljenih skupova i manifestacija, čije se prazne sale sa bezbroj sedišta sada predano, gotovo ritualno čiste.

Ako je osnovni motiv zvuka praznina, možda bi se moglo reći da je osnovni motiv vizuelnog izraza začudnost (film su montirali sam reditelj i Jelena Maksimović). Teško je u pojedinim kadrovima razaznati šta oni upravo prikazuju, jesu li deo nečega, čemu služe nekolike metalne konstrukcije, da li je ogoljena konstrukcija zaista takva kakvom je vidimo ili je reč o ogledalima. Ta začudnost vodi pažnju ka temeljnom istraživanju kadra i poigrava se sa idejom da je kompleksni prostor sa razgranatim hodnicima i bezbrojnim prolazima, zapravo nedokučiv, nerešiv, lavirint koji funkcioniše po sopstvenim zakonima. U jednom od možda najupečatljivijih kadrova, dok dve žene pažljivo čiste konferencijsku salu, čitav jedan zid sale se vertikalno razdvaja i otvara dubok, crni prostor, za koji se ne zna tačno šta je. Takav mehanički, a opet impresivni pokret, na koji žene nisu ni obratile pažnju, kao da dodatno upućuje na tu savršenu zatvorenost jednog živog spomenika.

Taj nedokučivi, izolovani svet koji dugo, ali posredno posmatramo, pokušava da takav i ostane, koliko god da su snažni pritisci spoljašnjeg sveta da u njega prodru. Dok se tmuran dan nazire kroz ostarele, iznutra kondenzovane prozore, kiša odnekle probija unutra. Pada po lišću, po masivnom kožnom nameštaju i to se nadiranje čini nezaustavljivim. Šaka ljudi koji pokušavaju da, gotovo pobožno, ovaj spomenik održe u životu, malih u poređenju s njegovim megalomanskim razmerama, ipak je nemoćna na te naraštaje vode spolja — u jednom će kadru radnik, u vodi do kolena, popravljati cev koja je do te poplave dovela, ali, čini se, bezuspešno. Svejedno — on ne odustaje.

Svakodnevica ljudi koji održavaju u životu ovaj grandiozni spomenik, nije nimalo sjajna. Naličje čistih dvorana i veštih arhitektonskih celina, čine radničke ostave koje su pretrpane đubretom — polomljenim stolicama, starim delovima, četkama. U jednom kadru, radnik sedi u ovakvoj prostoriji; oslobođen od rada u tom trenutku, on nastanjuje prostor koji, iako čini lepu fotografiju, ne možemo nazvati prijatnim, već oskudnim, zapuštenim; u drugom će kadru ove vrste, radnica sedeti u velikoj prostoriji Sava Centra, odmarajući se, dok se iza nje nazire zelenilo. Ljudi ovog društvenog poretka nastanjuju, dakle, oba prostora, i onaj grandiozni, i onaj nezavidni, što markira, kratko i vrlo upečatljivo, kontrast između javnog blagostanja i pojedinačne oskudice. Jugoslavija je možda imala snažnu politiku, kulturne institucije i arhitektonske poduhvate, ali se ne može reći da je život pojedinca bio isto tako sjajan.

Konačno, u vremenu imperativa korisnosti, održavanje ovakve zaostavštine od koje jedni pokušavaju da se otarase, a drugi neće da je kupe, čini se gotovo izlišnim, a opet, Centar, sa svim svojim pregradama i hodnicima, ostaje besprekorno čist. Taj trud u čisto realističkom ključu možda bi značio da su ti radnici jednostavno posvećeni svom poslu za koji primaju platu. Međutim, u ovako oneobičenom i odsečenom prikazu izolovanog sveta, oni postaju ključni čuvari istorijskog i kulturnog nasleđa koje ne bi smelo biti zaboravljeno, bez obzira na boju. Jer, istorija svakako ne počinje od nas.

Svi tekstovi odražavaju isključivo stavove autora i ne predstavljaju stavove Filmskog centra Srbije, kao ni NFC Filmarta. Filmski centar Srbije i NFC Filmart se odriču odgovornosti za sve upotrebe informacija koje su u njima sadržane.