SRB ENG

ZVUK MOŽE DA OBLIKUJE PROSTOR

Kritika filma „Govori da bih te video"

06. septembar 2020. | Autor: Ivona Janjić



NASLOV FILMA: Govori da bih te video

SCENARIO I REŽIJA: Marija Stojnić

TRAJANJE: 73’

ZEMLJA: Srbija, Hrvatska, Katar

GODINA: 2019.

 

Vrlo je teško ne pasti u preinterpretaciju otvaranja ovogodišnjeg Beldoksa (Beldocs). Upriličeno uveče, u amfiteatru Muzeja Jugoslavije, na otvorenom, festival je otvorio film Marije Stojnić „Govori da bih te video“, dugometražni dokumentarni film koji na vrlo specifičan način govori o prirodi, suštini i stvarnosti jedne od najstarijih radio stanica Evrope — Radio Beogradu 2.

Izlišno je podsećati da je ovo otvaranje jedno od prvih festivalskih otvaranja od početka epidemije, dakle jedna od prvih mogućnosti da se ljudi u Srbiji okupe kao kolektiv. Ni manje ni više, ovaj se kolektiv „dogodio“ u amfiteatru Muzeja Jugoslavije – ispred bezmalo najvećeg spomenika bivše države, čija je sva srž bila u kolektivizmu. S druge strane, festival se otvara filmom koji neobično podseća na tu istu državu i na isti taj kolektiv, tako da se čini da je sama srž ovogodišnjeg Beldoksa upravo kolektiv, kolektivno, zajednička stvarnost i istorija, kao kontrapunkt recentnom iscrpljujućem periodu. Taj i takav kontrapunkt Beldoks je napravio bez izlišnih reči – dopušteno je da novi kontekst iznedri i novo značenje.

U tom smislu se čini da će reč kontekst za ovaj tekst biti ključna, jer je sam film Marije Stojnić duboko i neraskidivo povezan sa kontekstom iz kojeg je potekao, sa sadašnjicom i sa istorijom koju dovodi u isti prostor filma. Naime, govoreći o Radio Beogradu, Stojnić će pokušati da dâ širu sliku jedne nacionalne radio stanice posvećene kulturi i umetnosti, koja poseduje bogatu istoriju. Koristeći gotovo isključivo arhivsku građu Radio Beograda kao zvučnu kulisu filma, ona stavlja istoriju ove kuće u kontekst sadašnjice, ponekad je vešto kontrastrirajući, a ponekad cinično kritikujući. Tako će na primer, posle dugog odeljka o kosmosu, pripovedanog savršenom dikcijom specifičnom upravo za ovu radio stanicu, dok se niže kadar gotovo apstraktnog kvaliteta, nastati buka koju proizvodi slavlje maturanata ispred zgrade Radio Beograda uz zvuke, između ostalog, i turbo-folk muzike. Sa druge strane, Stojnić ne zaboravlja ni druga dešavanja koja su prolazila Svetogorskom ulicom u kojoj se nalazi čuvena zgrada Radio Beograda, kao što su protesti, na primer. Kako se odvija snimak protesta, tako prvi deo prati radijska tišina, i čuje se samo krckanje tranzistora, da bi potom otpočela naracija o tome kako nijedna godina nije ista kao ’68, koja je, naravno, poznata po protestima. Tako rediteljka Marija Stojnić neretko markira specifičan odnos Radio Beograda u današnjem kontekstu. Iako je on kuća ozbiljnih kulturnih i filozofskih programa, posvećen kulturi i umetnosti na način kakav to ne čine drugi mediji, on ipak ćuti na one pipave događaje koji mu se dešavaju pod prozorom.

Međutim, mnogo važnije za ovaj film od subverzije, jeste mesto zvuka u njemu (dizajn zvuka Ivan Zelić). Zvuk je uspeo da oblikuje prostor i da se postavi kao nadređen vizuelnom elementu, što na nekoliko nivoa korespondira predmetu i naslovu ovog filma. „Govori da bih te video“ je poznata Sokratova izreka po kojoj je dobila ime polučasovna emisija Radio Beograda 2 posvećena dokumentarnoj reportaži. Zvuk je, naravno, osnov radija kao medija, te stoga Stojnić ritam filma zasniva upravo na zvučnom ritmu. Česti su dugi kadrovi bogati arhitektonskom teksturom zgrade Radio Beograda (direktor fotografije Dušan Grubin, montaža Kristina Poženel, Ivan Vasić), koji čine apstraktnu osnovu za zvuk koji nose, a koji je često duboko filozofske ili lirične prirode. Ipak zvuk koji čini ovaj spektar izrazito je heterogen, i lepota tog zvuka je u njegovoj raznolikosti: u jednom će kadru čistačice pričati o tome ko je kome pozajmio metlu, a već u narednom će se raspravljati o tome da li postoji moralni kvalitet obrazovanja.

Taj i takav zvuk, izrazito je fluentan, teče i menja se, od nečega što je, možda, bio pljusak, prerasta u nešto nalik cvrkutu ptica, a potom u šuštanje radio talasa među kojima se nazire poneka reč ili uzdah. Ali zaposleni Radio Beograda vrlo su retko prikazivani sami; uvek se nalaze u nekoj vrsti interakcije, i svi su podjednako bitni, kao da i ne postoji podela među njima. Tako Stojnić vizuelno, odvojeno od tog prožimajućeg zvuka, podcrtava i naglašava kolektivnu prirodu ovog medija. To kolektivno se, zatim, prožima sa pojedinačnim, tako što isti ili sličan zvuk radija  ulazi u stanove, u slušalice i laboratorije, i dobija se posebna vrsta utiska deljene stvarnosti, a sve to kroz jedan medij koji se, najčešće, sluša tek usput.

Ta deljena stvarnost i jeste ono što najviše određuje ovaj film. Za one kojima je Radio Beograd neprekidno radio u stanovima i kućama, gotovo da postoji nešto neopipljivo što spaja suštinu ovog filma sa pojedinačnim iskustvom veoma ličnog života. S druge strane, autorski tim samog festivala, „koristi“ ovaj film na najbolji mogući način. Kada je, u mraku amfiteatra Muzeja Jugoslavije, pod otvorenim nebom, zapljuštala kiša sa filma Marije Stojnić, ja sam bila ubeđena da kiša zaista i počinje. Tih prvih nekoliko sekundi filma toliko su snažno u tom specifičnom kontekstu obojila doživljaj filma, podvlačeći još jednom, čini se, suštinu samog filma — zvuk može da oblikuje prostor.

Svi tekstovi odražavaju isključivo stavove autora i ne predstavljaju stavove Filmskog centra Srbije, kao ni NFC Filmarta. Filmski centar Srbije i NFC Filmart se odriču odgovornosti za sve upotrebe informacija koje su u njima sadržane.