SRB ENG

Gordan Kičić o „Realnoj priči“: „Bilo je izuzetno korisno što dobro poznajem senzibiltet kolega sa kojima sarađujem“

04. decembar 2019. | Autor: Đorđe Bajić




Gordan Kičić se u filmu „Realna priča“ po prvi put istovremeno našao u ulozi glumca, producenta i reditelja. Film donosi priču o glumcu Veljku Radisavljeviću (glumi ga Kičić) koji se hvata u koštac sa brojnim problemima na poslu, ali i u vlastitoj porodici. Njegova žena Jadranka (u tumačenju Nine Janković) želi razvod, a ćerkica Nina (mala debitantkinja Lena Lazović) odbija da priča. Hoće li Veljko uspeti da se izbori sa problemima koje mu servira život, a za koje je, uglavnom, sam kriv? „Realna priča“ donosi uspešan spoj drame i komedije, a sa Gordanom Kičićem smo razgovarali o izazovima koje je doneo ovaj film, trenutno jedan od najgledanijih naslova u domaćim bioskopima.

Gordan Kičić u Realnoj priči

„Realna priča“ se od 14. novembra prikazuje u bioskopima širom Srbije, a počela je i distribucija u Bosni i Hercegovini. Prisustvovao si brojnim projekcijama. Kakve su impresije gledalaca?

Odlične! Narod je na pravi način shvatio film. Sve ono što sam želeo kao raditelj da postignem – uspeo sam. Imam dosta iskustva u pozorištu i tačno mogu da procenim da li su gledaoci zadovoljni ili ne. Reakcije na projekcijama „Realne priče“ u baš kao što treba: publika pažljivo gleda film, smeje se na pravim mestima, strepi za junake, a na kraju pusti suzu i doživi katarzu. U najkraćem: film radi. To me izuzetno raduje.

Premijera u u Banjoj Luci

Koliko je bilo teško postići prvu razmeru komedije i drame, te stvoriti kompaktnu i zaokruženu celinu?

Nije bilo nimalo jednostavno, ali smo se udruženim snagama izborili za to. Kada sam pričao kolegama o pristupu ulogama, rekao sam im da želim da glumimo ozbiljno sa osećajem duhovitosti. Tanka je to linja, treba pogoditi pravu meru. Kada je žanr čist, lakše je odglumiti odgovarajuću emociju – u slučaju hibridnog žanra kao što je dramedija, mora dobro da se pazi. Na moju veliku sreću, svi glumci su poslušali moju rediteljsku direkciju i pronašli tu odgovarajuću meru.

Premijera u Beogradu

Kada si već spomenuo glumačku podelu… Sa većinom glumaca u filmu si već sarađivao, glumili ste zajedno, pa me zanima koliko ti je to predznanje pomoglo tokom podele uloga i procene ko bi šta mogao da odigra?

To je, zapravo, ključno. Bilo je izuzetno korisno što dobro poznajem senzibiltet kolega sa kojima sarađujem. Uostalom, neke uloge su baš i pisane za glumce koji su ih na kraju i odigrali. To što sam i sam glumac mi je znatno olakšalo taj deo posla, tačno sam znao kome šta leži i u čemu je najbolji.

Otkud baš Nina Janković u glavnoj ženskoj ulozi? Šta nju izdvaja od glumica njene generacije? Po čemu je posebna?

Ninu poznajem dugo. Radili smo dve sezone serije „Jagodići“. Upoznao sam je i privatno i oduvek sam cenio njen rad. Smatrao sam da će ona biti dobar kontrapunkt meni i mojim glumačkim sredstvima kojima sam planirao da priđem liku Veljka. Gledano iz perspektive reditlja, shvatio sam da bismo nas dvoje bili dobar glumački par zato što smo dosta opozitni u pogleduu glumačkog senzibiliteta i načina na koji pristupamo ulogama. „Gurao“ sam Ninu u dramu i tražio od nje bude što ozbiljnija. Želeo sam da u glumačkom smislu iz nje izvučem nešto novo što do sada nije pokazala, a što sam osećao da poseduje. Izašla mi je u susret u potpunosti, i zato su Veljko i Jadranka tako efektan spoj.

Kako je protekla potraga za devojčicom koja je trebalo da glumi Vidu, Veljkovu i Jadrankinu ćerku?

To je bio epski poduhvat. Snimanje je u par navrata odlagano, pa smo imali više kastinga. Mala Lena je bila fascinantna, srdačna i zanimljiva. Zapazio sam je još na prvom kastingu, kada je imala oko tri i po godine. Snimanje je odloženo, pa smo godinu dana kasnije organizovali još jedan kasting. Pozvao sam decu koja su mi bila zanimljiva prvi put, a među njima i Lenu. Za taj kasting smo zadali jednostavnu vežbu: deca su dobila instrukciju da ne govore kada uđu u prostoriju, pošto Vida u filmu odbija da priča. Deca bi ušla, sela, crtala i ekspresijom lica pokazivala šta osećaju. Lena je ušla u prostoriju i ćutala je punih 45 minuta. Kad smo završili, nije htela da govori još nekih pola sata – toliko se unela u ulogu. Video sam odmah da je veoma prisutna i da voli da se igra. Dečija pažnja je obično veoma malog ospega, ali je Lena bila veoma skoncentisana i pokazala se kao divna mala glumica.

Realna priča – crveni tepih

Glumiš već dugo, pa si pre nekoliko godina počeo i da produciraš. Sada i režiraš. Zašto si baš „Realnu priču“ odabrao da se okušaš na sva ta tri polja?

Originalni scenario „Razvedeni“ mi je Miroslav Miša Momčilović ustupio pre nekih sedam-osam godina. Iskren da budem, taj tekst sam nudio raznim rediteljima. Problem je bio u tome što se način na koji su oni doživljavali taj projekat značajno razlikovao od onog što sam ja želeo kao producent i glumac. Oni su tu priču videli kao melanholičnu ili tragičnu, dok sam je ja doživljavao kao tzv. dramediju – kombinaciju drame i komedije. Tema razvoda koju obrađujemo jeste dramatična i ozbiljna, s tim što sam ja želeo da je u ovom slučaju razigramo i obogatimo humorom, imao sam osećaj da je to pravi način da joj pristupimo. Pošto nisam uspeo da nađem reditelja koji je po tom važnom pitanju bio saglasan sa mnom, moja producentkinja Snežana van Hauvelingen i Miladin Miša Čolaković, direktor fotografije i moj dugogodišnji prijatelj, predložili su mi da film sam režiram. Trebalo mi je dosta vremena da shvatim da ja to mogu da uradim, a onda sam se, kada sam to prelomio, dao u potragu za piscem koji će moje zamisli sprovesti u delo i tekst približiti onome što želim. Tako je na projekat došao Vladimir Vlada Simić sa kojim sam radio na scenariju tri godine, i sa kojim sam se tokom tog dugog procesa i sprijateljio. Na samom kraju rada nam se pridružio i Marko Manojlović, u trenutku kada je stvar već bila manje-više finalizovana, i kao rezultat svega toga sam znao da imam dobar scenario sa kojim znam šta hoću da kažem. Snimanje je tada moglo da počne.

Koje su prednosti i mane kad jedan čovek na sebe preuzme tri ključne filmske pozicije?

Sve mi je to još sveže i teško mi je da u ovom trenutku tačno odredim šta su  bile mane a šta prednosti ove odluke. Ima i jednog i drugog, to svakako. Mada, naravno, nisu ove tri pozicije jedine bitne. Imao sam veliku pomoć saradnika bez koje ne bih mogao da izguram ovu priču na pravi način. Moram da istaknem doprinos montažera Dejana Uroševića koji je, uz Miladina, bio ključna ličnost sa kojom sam promišljao nastanak „Realne priče“. Naravno, pomoćnik režije Vladimir Vlada Tagić je bio sa mnom sve vreme na snimanju, budno pratio to što sam radio i pomagao mi da sve sprovedem u delo… Ozbiljan je to bio zahvat. Čudan je osećaj biti istovremeno glumac, reditelji i producent: dosta stvari sam tokom nastanka filma morao da rešim sam sa sobom i da se odlučim kako ću celu stvar da igram i vodim. Jednom kada sam doneo te odluke – to je bilo to.

Kako izgleda kad sam sebe režiraš?

Čudno je. Sam sebe obuzdavaš i kontrolišeš. Nezgodno je to, veoma nezgodno.  Mi glumci možemo da odigramo ulogu na 101 način i morao sam da se dogovorim sam sa sobom kako ću da „gađam“ Veljka. Pre nego što bih došao na snimanje i postavio scenu, već sam znao kako ću tog dana pristupiti liku, šta tačno želim da postignem. Morao sam da budem veoma fokusiran pošto sam imao imao trojno zaduženje na setu. Nisam improvizovao. Dolazio sam potpuno spreman i to je olakšalo stvar.

Šta „Realnu priču“ očekuje u narednom periodu?

Sledi turneja po Severnoj Americi i Nemačkoj. U Crnoj Gori film u redovnu distribuciju ulazi 15. decembra. Nakon dve nedelje film je pogledalo preko 30.000 gledalaca, pa ako ostanemo u bioskopima do Nove godine, a rekao bih da hoćemo, ostvarićemo veoma lepu gledanost. Pokušaćemo da naš film ponudimo i nekim festivalima, mislim da će za to biti interesovanja. Ono što je najvažnije jeste da je publika zadovoljna i da su sve rekacije sa kojima sam se susretao izuzetno pozitivne. Publika voli „Realnu priču“, a zbog toga smo i snimili ovaj film.

Razgovarao: Đorđe Bajić