SRB ENG

Svetlana Cemin: „Bezgranična neizvesnost i konstantna borba za mene predstavlaju važan stimulans“

28. decembar 2020. | Autor: Đorđe Bajić




Iza srpske rediteljke i producentkinje Svetlane Cemin je jedna veoma uspešna godina. Nakon svečane premijere na Beldoksu, njen dokumentrani film „Otac Arsenije“ prikazan je u Sarajevu, Nikoziji, Grčkoj… Njen drugi ovogodišnji film, dugomtražni „Sent Kler Cemin, Psiha“, takođe je imao i ima uspešan festivalski život. Sa Svetlanom Cemin pričamo o ova dva dokumantarna ostvarenja, kao i o počecima njenog interesovanja za sedmu umetnost, planovima da se okuša u režiji igranog filma… Pročitajte!

 Pre nego što se pozabavimo vašom rediteljskom karijerom u domenu dokumentarnog filma, voleo bih da se prvo osvrnemo na put koji vas je dotle doveo. Kako ste, preko mode i glume, ušli u svet produkcije i režije?

Postojao je jedan dug proces, proistekao iz svih prethodnih pozorišnih i filmskih iskustava, koji mi je konačno dao motiv za ulazak u profesiju kojom se trenutno bavim. U svetu mode, kao i u glumi, imala sam stalna angažovanja zbog kojih sam putovala i često menjala mesto boravka. Posle više od dvadeset godina provedenih u šoubiznisu, rešila sam da se zaustavim, i to od momenta kada sam postala majka, te da svoju pažnju posvetim porodičnom životu. Taj period je potrajao malo duže nego što sam planirala, pa sam ga iskoristila da pišem i osmislim čime ću se kasnije baviti. Za mene je umetničko stvaralaštvo najbitnije, i to posebno u vezi sa radom na sceni i oko scene, tu se najbolje osećam i odatle izvire moja pokretačka snaga. Prisećam se perioda kada sam se ozbiljno bavila glumom, u kome me je stereotipnost u kastingu, upravo zbog toga što sam godinama bila poznati svetski model, sprečavala u umetničkom razvoju, te sam u intervalima između uloga pisala pozorišne komade i radila kao producent za mlade umetnike koji su pokušavali da relizuju svoje prve studentske filmove. Sve te raznolike aktivnosti, bilo da su u vezi sa filmom ili pozorištem, kao i seminari koje sam pohađala i odlasci na radionice, bili su osnova iz koje sam sebi otvarala prostor za ulazak u ovu etapu stvaralačkog života.

Kada ste prelomili da želite da producirate i režirate dokumentarne filmove? Zašto su baš umetnici i stvaranje u centru svakog vašeg filma?

Pre pet godina sam se preselila iz Pariza u Njujork i osnovala producentsku kuću sa ciljem da se dublje pozabavim procesom umetničkog kreiranja. Tada sam se opredelila za eksperimentalno-dokumentarni žanr kao osnovu za moj konceptualni rad. Ponekad se ta zamisao ostvarivala kao čisto eksperimentalna forma, a ponekad bi se dogodio dokumentarni film, zavisno od sadržaja individualnih priča. U samom početku, pre nego što sam počela da razrađujem koncept, plan je bio da isključivo radim kao scenarista i producent, međutim vrlo brzo, u toku prvih dana snimanja, shvatila sam da je neophodno da sama režiram kako bih dosledno ispratila sve paralelne umetničke priče na kojima sam radila, a u to vreme ih je bilo šest. Dugo sam razmišljala o univerzalnom jeziku koji se najlakše prenosi i razume, te mi se učinilo da mi je najednostavnije da kroz životnu prizmu jednog umetnika metaforično predstavim ne samo transparenti duh vremena i prostora vec da se i alegorijski pozabavim tematikom koja ide u otvorenu borbu protiv samodestruktivnosti.  Fokus sam stavila na oslikavanje procesa kroz koji umetnik prolazi i u kome se nalazi njegov ili njen motorni pokretač. Ta bezgranična neizvesnost i konstantna borba su za mene stimulans kroz koji pronalazim mogućnost pristupa pitanju kako se dolazi do prepoznavanja autentičnosti.

Deo ekipe filma Otac Arsenije na Beldoksu, u društvu selektora Igora Stanojevića

Kako birate protagoniste svojih dokumentarnih filmova? Objasnite nam svoj proces rada: od ideje do završenog filma.

Kasting period je za mene neosporno najvažniji period. Prvenstveno sam želela da radim sa umetnicima čija je iskrenost i kompletna predanost umetničkoj misiji bila njihova najdominantnija osobina. Pored toga, pokušavala sam da u samom startu osetim naše obostrano stvaralačko poverenje ne bi li uspela nenametljivo da otkrijem sve paradokse i enigme sa kojima se umetnici suočavaju i način na koji ih rešavaju, a da se u toku međusobnog rada ne oseti moja režija vec uzajamna kolaboracija u otkrivanju kreativnog procesa.  Sledeća bitna komponenta je da svi izabrani umetnici dolaze iz dijametralno različitih umetničkih grana. Želela sam da od njih dobijem najiskrenije odgovore koji otkrivanju motivaciju, inspiraciju i način na koji manifestuju svoju viziju, a sam proces rada je baziran na maksimalnoj improvizaciji. Ono što je uvek bilo isto, bez obzira da li je umetnik u određenom momentu imao izložbu na kojoj je radio, performans pred publikom ili je zavirivao u svoju prošlost, svima sam davala podjednaku sansu da duboko uzdahnu i odgovore sebi na osnovno pitanje – ko sam ja? Uz to sam se trudila da svorim solidan kreativan tim saradnika, koji je isto tako radio i punim srcem verovao u ceo projekat i propratio ga do samog kraja. Imajući u vidu da svi moji ključni saradnici imaju veliku ulogu u kompletnom formiranju priče filma, ja sa njima sedim i radim u montaži sve dok nam se ne poklope impulsi koji su me u suštini i vodili ka osnovnoj ideji zajedničkog poduhvata.

Tokom ove godine premijerno su prikazana dva vaša dokumentarna filma: „Otac Arsenije“ i „Saint Clair Cemin, Psyche“. Ispričajte nam nešto podrobnije o njima. Gde su sve prikazani i kakve reakcije su izazivali?

„Otac Arsenije“ je, uprkos pandemiji, imao svetsku premijeru 8. septembra 2020. u okviru Beldoksa, u Amfiteatru Muzeja Jugoslavije, zbog čega sam i došla iz Njujorka u Beograd. Film o ocu Arseniju je sasvim spontano izrastao, i projekat je počeo da se razvija prilikom njegovog dolaska na predavanja u Severnoj Americi. To je ujedno moja sedma i završna priča o ciklusu posvećenim umetnicima. „Otac Arsenije“ je kratkometražni dokumentarni film i rađen je uz uz podrsku Filmskog centra Srbije, uz učešće produkcijske kuće Cinnamon Film, a sniman je u periodu 2018-2019. „Otac Arsenije“ oslikava život jednog nesvakidašnjeg monaha- umetnika kroz 24 sata provedenih u Manastiru Ribnica.  U okviru „Beldoksa na bis“ film je prikazivan i u drugim gradovima Srbije, a 25. oktobra u Dvorani Kulturnog Centra, kada je i sam iguman Arsenije došao na projekciju i na razgovor sa publikom. Film je pozvan da sledeće godine u maju gostuje u Indiji na jednom umetničkom festivalu u Kalakari, a tada će biti prikazan i moj drugi film iz 2020. godine –  „Sen Kler Cemin, Psiha“ („Saint Clair Cemin, Psyche“).

„Sen Kler Cemin, Psiha“ dugometražni je dokumentarni film čija je centralna tema kreiranje mermernog broda Psiha, od same zamisli do instalacije u Klivlendu, u državi Ohajo, a od strane jednog od vodećih svetskih vajara. Ova neobična kreativna avantura trajala je skoro čitavih pet godina i istovremeno je najkompleksniji film na kome sam do sada radila. Film je sniman u Americi, Kini, Brazilu i Švajcarskoj, a postprodukcija je rađena prošle godine u Beogradu sa mojim kreativnim timom koju sačinjavaju Goran Todorić, Uroš Maksimović, Miloš Drobnjaković i Zvonimir Ivanov. Od početka jula ove godine filmski festivali u Njujorku, Los Anđelesu, Montrealu, Minhenu, Las Vegasu, Čikagu, Amsterdamu, Montrealu, Rio de Žaneriju i Tokiju, da nabrojim samo neke, dodelili su filmu 15 međunarodnih nagrada za najbolji dokumentarni ili dokumentarno-eksperimentalni film. Najiskrenije se nadam se da ćemo sledeće godine, posle zvanične premijere u Njujorku, moći da prikazemo film i beogradskoj publici.

Svetlana Cemin ispred rada Eda Mosesa, foto – Endi Moses

Planirate da se okušate i na polju igranog filma. Ispričajte nam, onoliko koliko možete, o projektu koji upravo pripremate…

Istina je. Odnedavno intenzivno razmišljam o ostvarenju dugogodišnjeg sna, režiji dugometražnog igranog filma. Scenario koji sam napisala pre par godina je priča koja se bavi temom emigracije i pronalaženja puta ka sopstvenim korenima, tako da se glavni deo radnje dešava ovde, u Srbiji. Koprodukcija će biti  vezana za Brazil i Francusku, a detalje u vezi sa tim projektom ću objaviti kada se uđe u prvu fazu realizacije.

Razgovor vodio: Đorđe Bajić