Filmski centar Srbije je upravo objavio knjigu Darje Bajić Božović „Kulturna politika i stimulacija filmske proizvodnje u Srbiji“. S autorkom pričamo o njenoj studiji u kojoj je na sveobuhvatan način opisala mehanizme filmske proizvodnje u našoj zemlju, a sa posebnim osvrtom na velike promene i izazove koje su donele poslednje decenije i godine.
Dugo ste već u svetu filma i odlično ga poznajte. Kako se rodila ideja za knjigu koja je pred nama? Koji su motivi za njen nastanak?
Upravo dugogodišnje bavljenje raznim segmentima sveta filma i suočavanje sa svim lepotama ali i problemima i manje lepim aspektima ovog posla, naveli su me da ih negde stručno i kroz teoriju objasnim. Tako sam upisala doktorske naučne studije na Fakultetu dramskih umetnosti i izradila disertaciju koja je poslužila kao osnov za ovu knjigu. Ono što sam tokom studija uvidela jeste nedostatak stručne literature koja objedinjuje razna saznanja koja mogu upotpuniti tumačenje suštine filmske proizvodnje kao i svih njenih pojedinačnih aspekata. Zato sam se odlučila za interdisciplinarni pristup proučavanja filmske proizvodnje kao kontinuiranog procesa koji pored filmskog stvaralaštva obuhvata i produkciju, postprodukciju, distribuciju i prikazivanje filmova. Na taj način se celovito i sveobuhvatno proučava „lanac vrednosti“ (value chain) filmske proizvodnje koji prema savremenim teorijama i praksama kulturne politike ne obuhvata samo stvaralaštvo, već i proizvodnju, distribuciju i pristup filmu kao proizvodu kulturne industrije. Takav celovit sistem sagledan je sa aspekta kulturne politike i menadžmenta u kulturi, ekonomike kulturne politike, političke ekonomije, teorije kulturnih i kreativnih industrija, teorija filma i mnogih drugih.
Koliko je menadžment filmske proizvodnje ključan za razvoj filmske umetnosti? Zašto se bez njega ne može?
Pogled na filmsku proizvodnju sa aspekta menadžmenta u kulturi prvenstveno znači da se za razvoj kinematografije moraju sagledati svi činioci sociokulturnog ciklusa. Publika i razvoj kulturnih potreba, umetničko obrazovanje profesionalaca, donosioca odluka i direktora ustanova kulture, ali i publike, samo stvaralaštvo odnosno kreacija umetničkog nukleusa. Dalje, sam proces proizvodnje je kompleksan. Podsetiću da prema Luiđiju Kjariniju film poseduje tri aspekta: tehnički, umetnički i komercijalno-industrijski. Tehnički, obuhvata sredstva, tehniku, radnike i stručnjake koji obezbeđuju umetniku sredstva za rad. Drugi aspekt je čisto umetnički i odnosi se na stvaranje filma kao umetničkog dela. Komercijalno industrijski aspekt, posmatra delo kao proizvod. Kada se završi proizvodnja u kontekstu sociokulturnog ciklusa nastaje film – umetničko delo. Film se sa jedne strane arhivira i čuva a sa druge strane odlazi dalje i kroz difuziju odnosno prikazivanje i animaciju odnosno filmske festivale, promocije dolazi u kontakt sa gledaocima. Na taj način opet se vraćamo na početak i na filmsku publiku kojoj konstantno moramo razvijati kulturne potrebe. Ako se vratimo na industrijski aspekt proizvodnje, što je veća potražnja veća je i proizvodnja. Što dalje utiče na stvaranje i razvoj tržišta kulture, što opet pospešuje razvoj i uslovljava proširenu reprodukciju. Kao što primećujete ovaj krug se konstantno širi. Svaki krak vodi ka jednom novom polju nepreglednih mogućnosti koje se mogu iskoristiti i u cilju pospešivanja filmske proizvodnje.
Knjiga nudi deteljnu istorijski analizu proizvodnje filmova u Srbiji, sprovedena u dve vremenske tačke preseka. Kada je bilo lakše snimiti film? U socijalizmu ili danas?
Mislim da je suština u prepoznavanju značaja kinematografije za razvoj kulture, duhovnosti sredine ali i opšti razvoj države i društva, ključna stvar. U socijalizmu je kultura i konkretno kinematografija ulazila u petogodišnji plan razvoja zemlje. Vodilo se računa o svakom aspektu proizvodnje i aktivno se pratio razvoj i paralelno su se unosile izmene kako bi mehanizam dostigao svoj pun potencijal. Danas je sam proces proizvodnje, zahvaljujući razvoju tehnologije znatno olakšan, autori i filmski radnici su preživeli društvene i ekonomske promene, tranziciju koja i dalje traje, pa su samim tim snalažljiviji i spremniji za kompromis rada u neadekvatnim uslovima. Međutim, društvo možda usled nedostatka obrazovanja iz ove oblasti, čini se nema razvijenu svest o značaju filmske umetnosti. Rađe je doživljavaju kao zabavu. Nedostaje i pridavanje značaja ekonomskom aspektu koji nesumnjivo ima filmska proizvodnja. Ona generiše radna mesta i doprinosi BDP-u. Teoretičar Dejvid Trozbi je rekao da je teško objasniti da je nešto što nekome predstavlja zabavu, nečiji posao od koga živi. E, pa možda je vreme da kao društvo na taj način shvatimo kinematografiju.
Zašto je sinergija države i institucija filmske proizvodnje neophodna kako bismo imali jaku i prosperitetnu kinematografiju? Kako sagledavate mesto FCS-a u ovom kontekstu?
U periodu tranzicije država mora posredno i neposredno stimulisati proizvodnju filmova koristeći se instrumentima i strategijama kulturne politike, kako bi stvorila adekvatne uslove i omogućila kontinuiranu proizvodnju. Država mora substituisati tržišne mehanizme sve dok oni ne budu dovoljno jaki da sami funkcionišu. Zato je potrebno stvoriti novi model stimulacija filmske proizvodnje koji će omogućiti efikasan i kontinuiran razvoj filmske proizvodnje u novonastalim društvenim, političkim i ekonomskim okolnostima. Obezbeđivanje profesionalnih uslova rada u kinematografiji preduslov je za stvaranje kvalitetnijih filmskih dela. Nov model trebalo bi da obezbedi višestruku korist umetnicima, filmskim radnicima, društvenoj zajednici, državi i iznad svega svetskoj i nacionalnoj kulturnoj baštini. Filmski centar Srbije bi trebalo da ima ključnu ulogu u razvijanju domaće kinematografije, što i prepoznaje i kroz različite mehanizme pokušava da u raznim segmentima poboljša kontinuirani rad kako ustanova tako i pojedinaca. On je upravo spona izmedju države i kinematografskih delatnosti, zato država treba da obezbedi infrastrukturu (prvenstveno pravnu i ekonomsku) kako bi FCS mogao da unapredi i razvije svoje delatnosti do punog potencijala.
Šta je neophodno učiniti kako bi se dodatno stimuilisali filmski stvaraoci i obezbedila produkcija kvalitetnih filmskih ostvarenja?
Potrebno je stvoriti sistem, uvesti nov model stimulacija koji bi uključio čitave lepeze instrumenata i strategija kulturne politike koje bi pomogle u svim tačkama proizvodnog procesa, odnosno stimulisale bi kompletan lanac filmske proizvodnje od ideje o nastanku filma do publike u bioskopima. Neposredna finansijska stimulacija, tačnije direktna davanja iz budžeta republike, davanja koja su primarna stimulacija koju država sprovodi su odlična, nezamenjiva i nekima možda i ključna i jedina, ali stvar je u tome što nikada ne mogu biti dovoljna za sve. Variraju u odnosu na ukupan budžet države. I šta ako se ne dobiju sredstva? Kako onda napraviti film? Mnogi koji će ovo čitati su se barem jedanput našli u ovoj situaciji. Ali stvar je u tome što postoje na desetine načina kako se može pomoći i olakšati svakom segmentu filmske proizvodnje. Jedan od njih je i diversifikacija izvora finansiranja. Kada dodjemo do kontinuirane proizvodnje, nemojte sumnjati da će se stvarati filmska dela izrazitog kvaliteta.
Razgovarao: Đorđe Bajić
Naslovna fotografija: Željko Sinobad