Dok se kod Glavonića, Keče i Lukač susreću različiti subjektiviteti, kod Komljena subjektivitet voice-over-a pripada samom reditelju. No, bilo da se radi o jednoj ili više pripovedačkih instanci, svi pomenuti autori na neki način razdvajaju govor i sliku, glas i telo, vraćajući im prekopotrebnu autonomiju, ali i podsećajući da emancipacija društva počinje upravo oslobađanjem glasa i tela pojedinaca.
Kako Pavle Levi sumira: „Pejzaži na ekranu: to je filmski prostor koji nastavlja da živi – i koji je pun potencijala.“ No, kako bi se tom filmskom prostoru i tim stvarnim i simboličkim prostorima (koji se ne moraju ograničiti na pejzaže) udahnuo novi elan, prvo se moraju isprazniti kako bi obnoviligledaočev pogled, pa postepeno nastanjivati telima, ljudima, stanjima, radnjama, govorom, odnosima i značenjem. U toj se borbi za emancipaciju, čini mi se, krije suštinski značaj novog posmatraštva.
Svodeći vizualno-narativni sadržaj filma na jednu ikoničku formu, filmski poster na određen način medijatizuje tekst filma posredstvom olovke (ili: perom, tušem ili mišem) u kompresovani grafički sadržaj. Slično navodi i Jovan Čekić u pratećem kataloškom tekstu izložbe „Tragovi jednog vremena – Filmski plakat 1945-1970“ kada kaže da „vizuelna rešenja plakata nastoje da sugerišu određeni žanr kao i narativ koji film sledi tako da gledaoci mogu da odluče da li je to film koji bi ih mogao zanimati“
Autorski film nudi gledaocu ohrabrenje da se oglasi neizgovoreno, da se osveste problemi i društvene boljke i na kraju da se dogodi oslobođenje kroz katarzu.
Konačno, moglo bi se zaključiti da što se više bude snimalo filmova u kojima postoje protagonistkinje, biće i više prilike za razmatranje šireg spektra različitih ženskih likova i možda jednog dana i analizu i grupisanje koje nema rodni predznak.
Ako bismo pošli od toga koje ime za srpski film vezuju podjednako filmski autori koliko i publika odgovor je prilično nedvosmislen – Nebojša Glogovac.
Svestranost, inteligencija i obrazovanje nesumnjivo su doprinosili njenom glumačkom kvalitetu. Zahvaljujući toj širini, kao i izraženoj senzibilnosti, Mira Furlan je junakinje koje je igrala, pre svega, duboko razumela.
I istoričar i reditelj su dužni da arhivske zapise interpretiraju ne samo kao svedočanstva sopstvene istine, već primarno kao svedočanstva neposrednih svedoka datog vremena i događaja.
Poput junaka u njegovom dokumentarcu o izgubljenoj muzici Bitlsa, Dinko Tucaković je bio odlučan u svojoj životnoj potrazi za čarima filmske umetnosti, gde se ne radi o pronalasku nekakvog grala, kao što nije reč o pronalaženju originalne verzije pesama Bitlsa, već o putovanju na koje ta želja šalje umetnika.
Opus Daneta Komljena, sačinjen od sedam kratkometražnih i jednog dugometražnog naslova, predstavlja hrabru nadžanrovsku refleksiju o identitetu i sećanju, ličnoj i kolektivnoj istoriji, seksualnosti i pripadanju, autorstvu i filmskom mediju.
Navedeni primeri u prvom delu eseja „Protagonistkinja u srpskom filmu“ ilustruju pomenutu sporu ali uočljivu evoluciju ženskih glavnih likova u srpskom dugometražnom igranom filmu od 2000. do 2010. godine.
Karijera Milene Dravić nije produkt jugoslovenske kinematografije, ali je ta kinematografija omogućila da posvedočimo njenom talentu. Sa druge strane, Milena je jugoslovenskom filmu donela nezamenljivu vrednost i postala jedan od njegovih najsvetlijih simbola.