KOLEKTIVNO (NE)SVESNO
Propraćen gromoglasnim aplauzom, uz dodeljeno posebno priznanje u regionalnoj selekciji, o drugom filmu Jelene Radenović važno je govoriti iz više razloga.
Propraćen gromoglasnim aplauzom, uz dodeljeno posebno priznanje u regionalnoj selekciji, o drugom filmu Jelene Radenović važno je govoriti iz više razloga.
U zbiru svih kvaliteta i nedostataka, film „Realna priča“, odiše istinom koja u ovako lažljivim vremenima, uvek dođe kao veliko osveženje.
Nebeska tema predstavlja autentičan igrano-dokumentarni film koji kroz prizmu jednog života prelama sudbinu čitave generacije. Na tu vazda srećniju prošlost ostaje tek da gledamo u izmaglici današnjice, sasvim svesni da se ona neće ponoviti, a opet zadovoljni što se uopšte dogodila.
Čini se da kada u jednom filmu domaće produkcije ujedinite fudbal (ili kako to neki vole da kažu – najvažniju sporednu stvar na svetu) omiljeni nacionalni sport u kome nam nekako pristojan rezultat uvek izmiče, crnu komediju kao hibridni žanr specifičan za naše podneblje i to začinite sa mnogo znoja, kao posledicu preteranog lučenja testosterona alfa mužjaka, rezultat jednostavno ne može da izostane. Ipak, debitantski dugometražni igrani film „Ekipa” reditelja Marka Sopića je promašen čist zicer.
Dok je vest da je Džoker Toda Filipsa pobedio na ovogodišnjem Filmskom festivalu u Veneciji zaista bila u rangu senzacije, usledili su hvalospevi na račun filma, po koja negativna kritika, ali je uspešno stvorena slika da je u pitanju važan događaj na polju svetske kinematografije. U najboljem slučaju, film Džoker je osveženje za podžanr stripovskih ekranizacija, dok bi u najgorem bio prosečan, holivudski film koji sebe shvata preozbiljno, bez ikakvog ideološkog uporišta, a samim tim i bilo kakve društvene kritike.
Film se ne bavi samo slučajevima, ni samo Srbima, ni samo Hrvatima, već odnosom prema prošlosti, dokumentovanjem, kolektivnim sećanjem ili zaboravljanjem, prećutkivanjem, okretanjem glave u stranu, tretiranjem pojma kontraverznosti i tako komunicira na više nivoa. Slijepčević, ne samo da sučeljava pozorište i film, već i stvarnost i fikciju, te radikalno pomera granice dokumentarnog filma i sasvim suprotno Frljićevoj takozvanoj subverzivnosti koja mu se često pripisuje, pažljivo, ne pocrtavajući, ne uzvikujući, beleži kako prošlost koju pozorište, u svojoj neuhvatljivosti ne može da zadrži, tako i ono čemu smo i sami nemi svedoci danas, a i baš to što smo nemi.
Novi film američkog reditelja – Ad Astra, trenutno se nalazi na bioskopskom repertoaru širom sveta, nakon premijere na ovogodišnjem Filmskom festivalu u Veneciji. Paradoksalno, u današnje vreme remake-ova, sequel-a i reboot-ova, jedan od originalnijih filmova ove godine, takođe je adaptacija; ali, za razliku od pomenutih, scenario za Ad Astru, nastao je po klasiku svetske književnosti – Srce tame, Džozefa Konrada.
Pre više od jedne decenije predstava „Delirijum tremens“, po dramskom tekstu i u režiji istaknutog filmskog stvaraoca Gorana Markovića, premijerno je izvedena na velikoj sceni Beogradskog dramskog pozorišta koja nosi ime njegovog oca, glumca Radeta Markovića. Deo glumačke ekipe koji je pomalo izgubljeno tumarao pozorišnom scenom sada je, osnažen mahom dosta dobrom podrškom „novih“ imena u podeli, ušetao u čvrst, tačniji, valjaniji ali drugačiji, prevashodno zbog svoje kamernosti, filmski kadar Gorana Markovića.
Jutro će promeniti sve, kao što sam već nekoliko puta naveo, u zbiru svih vrlina i mana, zapis je hrabrosti i istrajavanja u istini jednog vremena, kakvo god to vreme bilo.
Kada su pre tri godine „Čudnije stvari“ ni od kuda postale kulturološki fenomen, stvar je bila sasvim jasna: nevina, iskrena nostalgična nota u borbi protiv zla bila je nepogrešiva u pronalasku puta do gledalaca. Čak i mi koji osamdesete ne pamtimo, pa bismo prema tome teško i mogli da budemo nostalgični u sećanju na njih, kroz Čudnije stvari bili smo uvereni da je to doba koje je sa razlogom glorifikovano i pozitivno mistifikovano.
Sredinom avgusta, u bioskope je stigao novi film Kventina Tarantina – Bilo jednom u Holivudu. Izlišno je previše govoriti o karijeri Tarantina, svakako najveće zvezde u pop-kulturi među rediteljima današnjice. Međutim, ono što je važno napomenuti je da je u pitanju jedan od retkih autora koji već godinama uspeva da zadovolji ukuse kritike, ali i festivalske i bioskopske publike.
Premijerno prikazan na 26. Festivalu evropskog filma Palić, prvi celovečernji igrani film rediteljke Ane Marie Rossi našao se u selekciji sa izuzetnim evropskim ostvarenjima i velikim, opet, evropskim rediteljima. Radi se o ostvarenju koje na svakom nivou, što filmskom, što značenjskom, parira svakom od filmova prikazanim na Festivalu, za koje je rediteljka i osvojila Specijalno priznanje