Filmoskopija – portal filmske kritike, eseja i intervjua bila je od 2019. do 2024. godine pod pokroviteljstvom Filmskog centra Srbije, a u saradnji sa Nezavisnim filmskim centrom Filmart.
Filmoskopija je osnovana 2019. godine, a idejni tvorac, suosnivač i prvi urednik Filmoskopije je scenarista Dejan Prćić. Od oktobra 2022. do januara 2024. godine urednik redakcije bio je filmski kritičar i filmolog Nikola Radić.
Reč urednika Filmoskopije
„Gde je film u tome što pišete?“ Pitanje Žaka Riveta i danas odzvanja kao poziv na dubinsko čitanje slike, na tretman medija kroz njegove specificitete, ali i na pisanu reč koja odbija da se povinuje poststrukturalističkoj ubeđenosti u nesvodivost filma na tekst usled ontološke disparatnosti dvaju činilaca.
Tekst uistinu ne može da obuhvati sliku, zvuk, vreme. No, kako tome i ne stremi, kritičko-analitički članci Filmoskopije u ovim ograničenjima pronalaze svoj raison d’être. Slika se može rasporiti, secirati, razložiti; zvuk zazviždati iza ugla brižljivo probrane leksike; posredstvom znalački tempirane sintakse, u vremenu teksta iznova se može proživeti vreme filma.
Osluškujući diskurzivno višeglasje o filmu i oko filma – filmofilske, žurnalističke, akademske, industrijske, društveno-političke uvide – Filmoskopija i sama gaji polifoniju. Raznolikost izraza odraz je činjenice da naši autori i autorke delaju na poljima od filmologije, teorije i istorije umetnosti do režije i dramaturgije.
O filmu se može i mora podrobno i pasionirano pisati, bio on termitska ili beloslonovska umetnost, da se poslužimo Farberovim tobožnjim dvojstvom. Filmska kritika i analiza nisu instrumenti u službi blagajni. One raspiruju epistemološki potencijal film(ov)a. Raspirujmo, onda.
Nikola Radić, oktobar 2022.
Esej o ekspanziji savremenog ruskog filma i domaćoj kinematografiji između dve vatre: ISTOČNE – koja nas ucenjuje pravoslavljem i zajedničkom istorijom i ZAPADNE – čije su nam manipulacije dojadile.
Nebeska tema predstavlja autentičan igrano-dokumentarni film koji kroz prizmu jednog života prelama sudbinu čitave generacije. Na tu vazda srećniju prošlost ostaje tek da gledamo u izmaglici današnjice, sasvim svesni da se ona neće ponoviti, a opet zadovoljni što se uopšte dogodila.
Milica Mima Trifunović (1987), filmska je i pozorišna glumica. Završila je glumu u Novom Sadu na klasi Jasne Đuričić. Do sada je igrala u filmovima „Otadžbina”, „Sasvim dobra lamperija”, u mnogobrojnim pozorišnim predstavama, poput „Kafa i cigarete”, „Deca radosti” u Atelje-u 212, kao i naslovnu ulogu u „Anikinim vremenima” u SNP-u, a trenutno je možemo videti u ulozi inspektorke u seriji „Grupa”, koja se trenutno emituje na RTS-u.
Čini se da kada u jednom filmu domaće produkcije ujedinite fudbal (ili kako to neki vole da kažu – najvažniju sporednu stvar na svetu) omiljeni nacionalni sport u kome nam nekako pristojan rezultat uvek izmiče, crnu komediju kao hibridni žanr specifičan za naše podneblje i to začinite sa mnogo znoja, kao posledicu preteranog lučenja testosterona alfa mužjaka, rezultat jednostavno ne može da izostane. Ipak, debitantski dugometražni igrani film „Ekipa” reditelja Marka Sopića je promašen čist zicer.
Volim kada u filmu postoji slobodan prostor u koji gledaoci mogu da zarone i da sami dovrše neki deo naracije, možda da i sami do kraja izgrade neke likove. Ja lično volim da budem veoma aktivna dok gledam filmove i želim publici da omogućim isto dok gledaju moje filmove. Dam im neke smernice kako bi […]
Dok je vest da je Džoker Toda Filipsa pobedio na ovogodišnjem Filmskom festivalu u Veneciji zaista bila u rangu senzacije, usledili su hvalospevi na račun filma, po koja negativna kritika, ali je uspešno stvorena slika da je u pitanju važan događaj na polju svetske kinematografije. U najboljem slučaju, film Džoker je osveženje za podžanr stripovskih ekranizacija, dok bi u najgorem bio prosečan, holivudski film koji sebe shvata preozbiljno, bez ikakvog ideološkog uporišta, a samim tim i bilo kakve društvene kritike.
Film se ne bavi samo slučajevima, ni samo Srbima, ni samo Hrvatima, već odnosom prema prošlosti, dokumentovanjem, kolektivnim sećanjem ili zaboravljanjem, prećutkivanjem, okretanjem glave u stranu, tretiranjem pojma kontraverznosti i tako komunicira na više nivoa. Slijepčević, ne samo da sučeljava pozorište i film, već i stvarnost i fikciju, te radikalno pomera granice dokumentarnog filma i sasvim suprotno Frljićevoj takozvanoj subverzivnosti koja mu se često pripisuje, pažljivo, ne pocrtavajući, ne uzvikujući, beleži kako prošlost koju pozorište, u svojoj neuhvatljivosti ne može da zadrži, tako i ono čemu smo i sami nemi svedoci danas, a i baš to što smo nemi.
Kreatori serije Najjači glas jasno su znali da postoji šansa da mi, kao gledaoci, odlučimo da navijamo za jednog takvog monstruma kakav je Rodžer Ejls, pogotovo zbog maestralne glume Rasela Kroua. To, jednostavno, nisu smeli da dopuste, jer ovo je, ipak, serija obojena ideologijom. Samo što nekad, najbolji način da nekom prodate svoju ideologiju nije da mu gurate prst u oko. Naprotiv, nekad se ideologija može prodati između dva zareza.
Novi film američkog reditelja – Ad Astra, trenutno se nalazi na bioskopskom repertoaru širom sveta, nakon premijere na ovogodišnjem Filmskom festivalu u Veneciji. Paradoksalno, u današnje vreme remake-ova, sequel-a i reboot-ova, jedan od originalnijih filmova ove godine, takođe je adaptacija; ali, za razliku od pomenutih, scenario za Ad Astru, nastao je po klasiku svetske književnosti – Srce tame, Džozefa Konrada.
Pre više od jedne decenije predstava „Delirijum tremens“, po dramskom tekstu i u režiji istaknutog filmskog stvaraoca Gorana Markovića, premijerno je izvedena na velikoj sceni Beogradskog dramskog pozorišta koja nosi ime njegovog oca, glumca Radeta Markovića. Deo glumačke ekipe koji je pomalo izgubljeno tumarao pozorišnom scenom sada je, osnažen mahom dosta dobrom podrškom „novih“ imena u podeli, ušetao u čvrst, tačniji, valjaniji ali drugačiji, prevashodno zbog svoje kamernosti, filmski kadar Gorana Markovića.
Interakcija u Požegi, već godinama uspeva da probudi jedan grad, ukazujući na svoje postojanje kao veliki i važan proces kooperativnog učenja studenata koje prerasta u kolektivno, te krajnji rezultat nije samo produkt individualnih iskustava studenata, već sugrađana i ostalih posetilaca koji se kroz čitavo vreme trajanja festivala osećaju kao njegovi sagovornici.
Na žalost po muški rod, feministkinje su potpuno u pravu. Problemi sadašnjeg društva su zaostavština patrijarhalnog kapitalističkog poretka. S obizirom da su muškarci bili glavni pogon tog sistema, smatram da je jedan od neophodnih koraka ka promeni društva na bolje, redifinisanje muškog identiteta.