SRB ENG

ĐORĐE MILOSAVLJEVIĆ: TUĐA RUKA KLJUČ NE OKREĆE

Intervju sa piscem i scenaristom Đorđem Milosavljevićem

10. maj 2020. | Autor: Filip Grujić



Đorđe Milosavljević (1969) jedan je od vodećih scenarista u Srbiji. Po njegovim scenarijima rađeni su mnogi nagrađivani filmovi („Točkovi“, „Nebeska udica“, „Apsolutnih sto“) a danas je poznat kao scenarista izrazito gledanih serija: preko „Jagodića” do „Švindlera” i „Tajkuna”. Đorđe Milosavljević je istovremeno i profesor na FDU na katedri za dramaturgiju, a razgovorali smo o pisanju, kako za film tako i za televiziju, te produkciji u Srbiji krajem devedesetih i danas.

U poslednjih par godina, serije su postale značajno gledaniji medij od filmova, a i Srbija je počela da prati taj trend. Od humorističkih serija koje su imale najveću prolaznost na nacionalnim frekvencijama, danas kao posledicu takozvane hiperprodukcije imamo i žanrovsku raznolikost. Tako dolazimo i do serije „Tajkun” čiji ste Vi potpisnik. Da li su serije uticale na promenu scenaristike u Srbiji?

Pre svega, serije su doprinele da svi u produkcionom procesu shvate koliki je, ustvari, značaj scenarija, a sa njim i scenarista. Deklarativno, svi su to znali i ranije. Ali, u praksi se verovalo, i mnogi još uvek veruju, da film prosto može da se desi. Nije tajna da su mnogi srpski i jugoslovenski filmovi snimljeni na osnovu desetak strana teksta, ili grubog nacrta, ili scenarija koji je bačen prvog dana, ili scenarija koji je pisan do poslednjeg dana snimanja. Sa umetničke strane, to je potpuno legitiman proces. Ali, u radu na televizijskoj seriji prosto je neophodno da dobro znate šta ste sa svojom pričom naumili – pošto na kraju realizacije treba da imate izmontiran i upotrebljiv materijal u trajanju od, recimo, deset časova. Naravno da je menjanje ili dopisivanje scenarija opet deo ovog procesa – ali se sad ipak u sve ulazi scenaristički promišljenije. Konačno, ako vam je za realizaciju jedne serije potrebno oko pet stotina strana scenarija – nije loše da angažujete nekog ko živi od pisanja. Još jedna srećna okolnost u „hiperprodukciji“ koju spominjete – mada ovaj izraz treba uzeti sa mnogo rezerve, jer se često zloupotrebljava i koristi kao psovka – jeste žanrovska raznolikost koju je ona omogućila. Serije su otvorile širok žanrovski prostor, koji je u srpskom filmu doskora bio jako ograničen, i taj prostor nastavlja da se širi, što je svakako dobra novost za sve scenariste, bez obzira na njihove stilske i žanrovske afinitete. Što se tiče samog „Tajkuna“, radi se o priči koja objedinjuje sve što mene lično zanima u televizijskom scenariju – snažan karakter, za koga niste sigurni da li je dobar ili loš, nesigurnu stvarnost, u kojoj ne znate ko je sa vama, a ko protiv vas, borbu za goli život i suočavanje sa sopstvenom prošlošću, koje je povezano sa prošlošću ove zemlje… tako bih u najkraćem izneo glavne dramske elemente priče. Mislim da je značajno što se naša produkcija otvorila za takvu vrstu priče i takvog junaka, a još više što ih je najšira domaća publika prihvatila.

Streaming platforme su, danas, zamenile čak i torrente koji su, bar na ovim prostorima, i dalje dozvoljeni. Platforme poput Netflix-a, HBO-a GO-a, Hulu-a pružaju sadržaj koji je uvek dostupan i kom je jednostavno pristupiti. Na osnovu ponuđenog gledalac bira šta će da gleda. Kakav je Vaš odnos prema tome i da li mislite da je to dovelo do manjka izbora i manje prilike za određene teme da dopru do javnosti ili upravo suprotno?

Mislim da je problem vezan za kulturu koja živi i buja na internetu. Nije problem doći do informacije, problem je izabrati pravu informaciju, u onoj beskrajnoj gomili koja nam se nudi i koja će sutra verovatno biti još veća. Slično je i sa filmskom i televizijskom ponudom – na prvi pogled izgleda nam da tu ima sve za svakog od nas, a onda se primeti da je taj izbor dosta ograničen. Bez obzira, ta ponuda jeste bogata… u tom smislu smo kao gledaoci u boljoj situaciju nego što smo, recimo, bili pre desetak godina. Što se mene lično tiče, taj izbor zna da bude vrlo mučan. Kao gledalac sam se tokom godina jako specijalizovao, znam šta tačno tražim, ali mi je ponekad dosta teško da to i nađem.

HBO je, u bliskoj prošlosti, otvorio kancelarije na Balkanu (HBO Adria) u Zagrebu, sa idejom da se proširi na ostale zemlje regiona, ali deluje da ta ideja nije zaživela.  Šta je potrebno da se dogodi da neki srpski film ili serija dobije prostor na Netflix-u ili HBO-u?

Sprska produkcija i srpski umetnički proizvod mora sam da se izbori za neku širu publiku od one domaće, bez obzira da li se radi o Netflixu, HBO-u ili nekom trećem. Niko to neće da vam pokloni, kako se to videlo i prilikom razvitka ideje koju spominjete i njenog potonjeg kraha. Mislim da se situacija u srpskoj produkciji u međuvremenu ipak značajno promenila na bolje, a verujem da je za dalji razvitak najbitnija situacija na domaćem filmskom i televizijskom tržištu, odatle će se pre ili kasnije, napraviti neki trajniji proboj prema spoljašnjem distributivnom prostoru. Najdirektnije rečeno, mnogo je značajnije da imamo vitalnu i raznoliku produkciju, i široku i zainteresovanu domaću publiku – nego kad će se neki naš proizvod pojaviti kod nekog globalnog distributera. Naša publika oštro se deli na dve grupe, jednu koja je srećom mnogo veća i jako naklonjena domaćem umetničkom proizvodu, i drugu mnogo manju, ali zato vrlo aktivnu, koja se generalno vodi maksimom „pre bih pojeo strano govno nego domaću čokoladu“. Bez obzira na ukus i mišljenje tih drugih, mi imamo šta da ponudimo. Konačno, ne treba podcenjivati ni neke prve iskorake, kao što su distribucija „Senki nad Balkanom“ i „Ubica moga oca“ preko „Amazona“, makar ona trenutno verovatno ima više promotivni, nego distributerski značaj. To svakako jeste iskorak.

Još jedna serija čiji scenario potpisujete je „Švindleri”, koja se trenutno prikazuje na RTS-u. Ova serija je rađena po stripu. Na FDU, kao profesor predajete, osim filmske i televizijske dramaturgije, i na predmetu Dramaturgija stripa. Koliko je i na koji način strip važan za filmsku umetnost?

Svedoci smo situacije koja je pre dvadesetak godina bila apsolutno nezamisliva – stripovi, njegove teme, junaci i autori odlučujuće utiču na glavni kinematografski tok američke produkcije, od filmova i serija namenjenih najširoj publici, do onih sa izrazito umetničkim ambicijama. Mislim da još nismo svesni koliko je velika i generalno neverovatna ta promena, i sigurno ne možemo ni da zamislimo kako će se ta situacija razvijati u sledećim decenijama, hoće li se taj tok istrošiti ili će pak zadržati dominantan položaj kakav trenutno ima. „Švindleri“ u srpskoj televizijskoj produkciji jesu ekscentričan proizvod – serija, inspirisana stripom koji je u nastavcima u Srbiji izlazio pre četvrt veka, u najteže vreme za domaće strip izdavaštvo – ali takođe i dokaz da su naša produkcija, naš kulturni prostor i naša publika otvoreni i za takvu vrstu zamisli… Treba da se skrene pažnja da je naš strip generalno bogat projektima koji izgledaju kao izvanredan materijal neke buduću adaptaciju – spomenuću, po ličnom ukusu, „Breka“ Darka Perovića, „Astroiđani“ Željka Paheka, „Teksaške jahače“ Rajka Miloševića Gere i Dragana Savića, kao i „Kobru“ Branislava Kerca i Slobodana Obradovića. A i to je sve samo vrh ledenog brega srpskog stripa.

U vašoj karijeri imate veliki broj serija koje su rađene za široko tržište – „Čizmaši”, „Cvat lipe na Balkanu”, „Preživeti Beograd”, te veoma uspešne „Jagodiće”, pisali ste i nekoliko epizoda serije „Senke nad Balkanom”… Na koji način pravite odabir tema? Šta je potrebno jednoj priči a da ona istovremeno ima i komercijalnu i umetničku snagu?

Postoji logičan interes autora da njegova priča stigne do najšireg kruga publike. Svi mi želimo da nas svi čuju, zato se i bavimo filmom. Ali, tom „najširem krugu“ neke teme su više, a neke manje privlačne, i vi tu, ustvari, ne možete ništa onog trenutka kad se za neku opredelite. „Jagodići“ su u vreme prikazivanja bili najgledanija srpska serija prikazana na televizijama izvan javnog servisa – ne znam da li se to u međuvremenu promenilo, ali to svakako niko nije mogao da predvidi. U vreme kad se serija snimala, žanr trilera, i to još klasičnog „hudanita“, prosto nije postojao u domaćoj televizijskoj ponudi. Ja sam kao scenarista želeo da se bavim baš time, producent je tu odluku podržao, a emiter je, pošto je video proizvod, uložio mnogo i u marketing i distribuciju. Koliko i izbor teme, toliko su važne i dve potonje stvari. U tom smislu, autoru su glede namere da se obrati najširoj publici ruke donekle vezane – ne znate kako će stvar ispasti na kraju, možete prosto da radite najbolje što znate i to je to. Volim da citiram misao pokojnog Sidni Polaka (Sydney Pollack) – da postoji recept za film uspešan kod publike, svi autori bi bili uspešni, a svi producenti bogati. Naravno, na žalost ili sreću – nisu.

Vaš put je počeo sa nagrađivanim filmovima „Točkovi”, „Nebeska udica”, „Nataša”, „Apsolutnih sto”, a poslednji film na kojem potpisujete scenario je „Izgrednici” u režiji Dejana Zečevića. Ima li razlike u načinu pisanja scenarija danas i pre dvadeset godina?

Ne bih rekao da se sam način pisanja promenio, ali se promenilo okruženje, i ta promena svakako jeste promena na bolje. Kad odgovaram Vama, kao mladom scenaristi, svakako bih naglasio da u sadašnjoj filmskoj i televizijskoj produkciji postoji mnogo više otvorenih, boljih i perspektivnijih načina da se ovim poslom bavite profesionalno, nego što je to bio slučaj sredinom devedesetih godina prošlog veka. Iz ličnog ugla, što ne mogu da zanemarim kad razmišljam o tome, moj odnos se prema radu na scenariju promenio drastično, a konačno i definitivno u dve ili tri poslednje godine – u prošlosti sam kao scenarista morao da razmišljam o filmu i scenariju za koji će se naći zainteresovan producent ili reditelj. Sad sam u srećnijoj poziciji da mogu da razmišljam samo o pričama koje me zanimaju na isključivo ličnom nivou, pričama koje su smeštene u zonu, da tako kažem, sopstvenog umetničkog komfora – pa ako se nađe producent odlično, ako ne, nema veze. To je, naravno, privilegija koja se stekne tek posle višedecenijskog bavljenja projektima koji su vam u međuvremenu bili nuđeni, ili koje ste sami pisali, usklađujući svoje scenarističke ambicije interesima produkcije.

Sami ste režirali i tri svoja scenarija: „Mehanizam”, „Ringeraja” i „Točkovi”. Šta Vas je navelo da se bavite režijom i da li biste takav zadatak prihvatili i danas?

U vreme kad sam počinjao profesionalni angažman u našoj kinematografiji, devedesetih godina prošlog veka… pa, nazvati taj rad „profesionalni“ bio bi oksimoron već sam po sebi. Kinematografija je bila sponzorsko-diskreciona, što znači da je producent budžet formirao preko sponzora i uz diskrecione odluke ministarstva – u tom smislu, nije bilo ni plana, ni vizije, već prosto ekscesa koji su ponekad rezultirali filmom, a nekad višemesečnim ili čak višegodišnjim druženjem u neuspelom pokušaju da se nekakav film ostvari. Najveća žrtva u takvoj situaciji svakako su bili scenaristi, pa i ja među njima, koji su tretirani kao nužno zlo. Neko bi vas vukao za nos, dok vam ne izvuče završen tekst, potom bi krenuo da vuče za nos nekog drugog – moja prva iskustva sa scenarijem i filmom bila su otprilike takva. Zaključio sam da, ako ste stvarno rešeni da se posvetite filmu, ne postoji drugi način već da mu pristupite kao kompletan autor, a to znači i kao reditelj. Ta odluka nije dočekana blagonaklono – film je dobio nekoliko značajnih priznanja u inostranstvu, ali je kod kuće bio napadan sa bizarnom argumentacijom… sećam se da je jedan profesor, sa fakulteta na kojem danas radim, zahtevao od svojih studenata da ga napadaju gde god to mogu, jer sam, navodno, režiju dobio preko reda, a uostalom, on bi takav film snimio za dva dana… reč je, inače, o autoru koji se baš i ne može pohvaliti filmovima koji izgledaju kao da su snimljeni za više. Bez obzira na to, ova odluka je za mene bila dobra, verovatno i najvažnija u karijeri. Da nisam debitovao kao scenarista i reditelj filma „Točkovi“, sumnjam da bih u kinematografiji opstao kao scenarista. „Točkovi“ u svakom smislu jesu moj određujući film, i po žanru, i po korpusu tema i motiva… Danas je situacija u kinemografiji, srećom, bitno drugačija, mogućnosti za scenaristički rad su brojnije i bolje, pa režija, što se mene tiče, može da bude prepuštena onim koji imaju takve aspiracije. Što se tiče scenarista koji se prihvataju režije, rekao bih da je i okruženje za njih postalo mnogo otvorenije od vremena sa kraja devedesetih.

Kao profesor na FDU i neko ko aktivno radi u profesiji, da li mislite da će vremenom filmska i televizijska dramaturgija više biti orijentisana ka novim medijima u kojima se stvara? Svakako, i mi smo na studijama radili kod prof. Milene Marković dramaturgiju serija, ali da li mislite da ona zahteva više vremena za bavljenje od jedne godine, odnosno, da li će, možda, uzeti primat u odnosu na filmsku?  

Naravno, te promene se već dešavaju, studenti završne godine dramaturgije sve češće pišu „biblije“ i scenarije za televizijske serije, kod profesora Srđana Koljevića koji vodi četvrtu godinu. Ipak, moram da skrenem pažnju da studije dramaturgije mogu da mladog pisca usmere umetnički i profesionalno, ali da je za njegov dalji scenaristički rad ključno iskustvo – četiri godine rada na fakultetu, u tom smislu, po mom dubokom uverenju nisu dovoljne, scenarista prosto mora da stekne značajno veće iskustvo. Na kraju, bez obzira koliko se mi kao nastavnici trudili da prenesemo apsolutno sve što smatramo od značaja za filmsku dramaturgiju, ili rad u kinematografiji – sve to ne može da zameni lično  iskustvo u svetu izvan fakulteta, nad ekranom računara, nad papirom, tokom saradnje sa režijom i produkcijom, na filmskom setu. Fakultet je ipak samo teorijski uvid u umetničku praksu – u teoriji nema razlike između teorije i prakse, ali su u praksi te razlike velike.

Osnova scenaristike je pričanje priče, a sve je više reditelja koji su, ujedno, i autori svojih scenarija. Kako sam napomenuo, vi ste režirali neke od svojih scenarija. Da li mislite da preživljavanje scenarista leži u uzimanju stvari u svoje ruke ili se pre zalažete za timski rad?

Uvek i u svemu, smatram da je ključ u preuzimanju stvari u svoje ruke. Da parafraziram, tuđa ruka ključ ne okreće. Scenarista treba da piše svoje priče, konačno, valjda je zbog toga i postao scenarista. Sa druge strane, mora i da bude fleksibilan u pristupu poslu, spreman da radi i u timu, ili na projektima koji možda i ne odgovaraju potpuno njegovim ličnim afinititetima… Naša produkcija je relativno mala i ona tera scenariste da budu pisci opšte prakse. Među rediteljima su uvek bili i najbolji scenaristi, a saradnja sa onim koji nisu u mogućnosti da svoju priču artikulišu do kraja za scenaristu može da bude kreativan, ali i iscrpljujući proces. Skot Frank (Scott Frank), scenarista „Veoma opasne romanse“ dosta je pričao o tome kako rad na scenariju može da se pretvori u konstantno prilagođavanje, ne potrebama priče i likova, već prvo producentu, onda reditelju, na kraju glavnim glumcima… Svako u tom nizu tvrdi i veruje kako „pomaže“ da se scenario unapredi, dok se, ustvari, radi o prilagođavanju ličnim afinitetima, sposobnostima ili pak budžetu. Možda zato nije ni čudno što se u drugom delu svoje karijere Skot Frank posvetio režiji. U svakom slučaju, teško je zamisliti scenaristu koji nije spreman na saradnju, sa drugim scenaristima, rediteljem i produkcijom. To nekako ide u paketu.

Kad smo već kod timskog rada – za potrebe stvaranja serije formira se i takozvani writers room u kojem se, u kolektivu, stvara srž priče, a kasnije i raspisuju epizode. Kakav odnos imate prema takvom pristupu i da li je on zaista zaživeo u Srbiji?

Ne znam tačno kako taj spisateljski kolektiv funkcioniše u razvijenijim produkcijama, ali znam šta je glavni problem da on „zaživi“ kod nas. Po ličnom iskustvu, „writers room“ često vode ljudi koji u životu nisu napisali ni stranicu scenarija, pa se taj način rada ustvari pretvara u kancelarijsko kampovanje pod kontrolom produkcije, ili onih koji zastupaju produkciju, ili onih koji su zainteresovani da se predstave kao „kreatori“. O teroru tzv. „mikromenadžmenta“ ne bih govorio – to znači da vam neko, opet, ko verovatno nije napisao ni stranicu scenarija, stoji iznad ramena i govori „ovo mi se sviđa, ovo mi se ne sviđa“. Ta iskustva zaista mogu da budu neprijatna i traumatična – dobro se sećam koleginice koje je posle godinu dana rada u „writers room“-u razmišljala da odustane od bavljenja scenarijem. U korenu te situacije je bolesno nepoverenje koje produkcija često gaji prema scenaristima i piscima – nekako smatraju da neko ko se bavi pisanjem ne može da bude sasvim normalno, sposobno i funkcionalno ljudsko biće, te da treba dovesti nekog ko će ga tretirati otprilike kao dečju radnu snagu. Taj neko je po pravilu društvena napast, probojna, samouverena ličnost – nije čudo da se ta uloga dodeljuje ili reditelju ili producentu, a ne introvertiranom piscu koji sumnja u sve, a u sebe najviše. Scenario se na kraju napiše i na taj način, pošto papir, kako znamo, trpi sve, i svakako ne brine mnogo zbog tuđih poniženja, stresa ili izgubljenog vremena. Naravno, sve može da bude potpuno drugačije ako „writers room“ vodi neko ko se u scenario i pisanje razume, pa je možda čak nešto i napisao. Ima, srećom, i takvih projekata, ali su oni zasad pre izuzetak nego pravilo.

Kada bismo pokušali da procenimo gde se nalazimo a u oblasti filma i televizije u produkcionom ali i kvalitativnom smislu, šta biste rekli gde se tačno nalazimo? Ne postavljam ovo pitanje u odnosu mi u poređenju sa svetom, već u odnosu nas prema nama? Šta, po Vašem mišljenju, imamo a ne koristimo, ili nemamo a potenciramo?

U smislu filmske estetike, mislim da se kod nas koristi apsolutno sve što je u savremenim autorima na raspolaganju. Mi jesmo kultura velike raznorodnosti – različiti autori posežu za najrazličitijim umetničkim, stilskim i žanrovskim sredstvima, naša umetnička produkcija nema nikav zajednički imenitelj, pokret ili talas u koji bi mogla da se uklopi, i ja mislim da je u stvaralačkoj slobodi i anarhičnosti izvestan kvalitet. Sa druge strane, u tematskom smislu, mislim da uporno odbijamo da posegnemo za temama koja nam stoje pred nosem, skrivene na otvorenom prostoru. Ja se trudim da tu negde nađem i otvorim nove tematske prostore, a to bi sugerisao i svakom drugom – ima priča koje prosto zahtevaju svoj scenario, jer su bolne, lepe, strašne, smešne, uzbudljivije, dirljive, mračne i potresne, koliko je to bio život na ovom prostoru u prošlosti, i koliko to jeste i danas.

 

Fotografija iz naslova: Mirko Tabašević

Svi tekstovi odražavaju isključivo stavove autora i ne predstavljaju stavove Filmskog centra Srbije, kao ni NFC Filmarta. Filmski centar Srbije i NFC Filmart se odriču odgovornosti za sve upotrebe informacija koje su u njima sadržane.