Statistika kaže da svaki mašinovođa, tokom svoje profesionalne karijere, ubije između 20 i 30 ljudi. Žrtve su obično samoubice, nepažljivi ili pijani ljudi.
Činjenica da voz ne može da se zaustavi najmanje 700 metara nakon što je kočnica aktivirana, oslobađa mašinovođe svake odgovornosti. Nevinost za nebrojene žrtve – čini ove masovne ubice grupom ljudi sa posebnim mentalnim i psihološkim profilom.
Ovo je tragično-humorna melodrama o nevinim ubicama i njihovim životima.
Ilija je šezdesetogodišnji mašinovođa, na korak do penzije. On drži neslavan rekord od 28 gaženja tokom karijere. Njegov devetnaestogodišnji usvojeni sin Sima priprema se da nastavi porodičnu tradiciju. Ilija ga upoznaje sa poslom i činjenicom da su nesreće neizbežne. Sima se plaši, on ne želi da postane ubica. Najviše ga zanima koliko će vremena proći dok mu se ne desi prvo gaženje.
Sima počinje sam da vozi. Nervozan je, uplašen, noću ne spava. Dani prolaze… Prva nedelja, druga nedelja… još nikog nije zgazio! Sima sve sporije vozi, često zaustavlja voz, izlazi iz lokomotive, gleda da li neko leži na pruzi.
Prolaze dva meseca i – ništa. Sima više ne može da izdrži, on prosto mora nekoga da zgazi inače će poludeti!
Njegov otac, Ilija, pokušava na sve načine da mu pomogne. Pregovara sa samoubicom, nudi mu pare da se baci pod Simin voz umesto da skoči s mosta. Ali samoubica ne reaguje. Njemu pare ne trebaju, on želi da umre.
Nemajući drugi izbor, Ilija odlučuje da sam legne na šine i tako spase život svog sina.
Sima vozi ne znajući da, kilometar odatle, na pruzi leži njegov otac, u svom najlepšem odelu.
I… pre nego što će stići do njega…. ispred Siminog voza izleće pijani vozač u starom Renou. Lokomotiva udara u Reno, auto odleće daleko, preko brda. Simin voz se zaustavlja nekoliko metara od Ilije.
Ilija se zadovoljno smeška – njegov sin postao je pravi mašinovođa!
