Nikola Ljuca (1985) je filmski reditelj čiji je film „Vlažnost” (2016) imao svetsku premijeru na Berlinalu (Berlin International Film Festival). Osim uspeha sa filmom „Vlažnost” Ljuca je režirao i kratkometražne, dokumentarne i namenske filmove. Trenutno radi na dva dugometražna filma, a pričali smo i o stanju u regionu, online umetnosti i medijima u kojima bi želeo da se oproba.

Trenutno snimaš dokumentarac „Topli film” koji preispituje odnos jugoslovenske kinematografije prema LGBT zajednici. Šta je bila polazna tačka za taj film?

U pitanju je originalna ideja Dragana Jovićevića. Nakon što je godinama istraživao istoriju kvira (queer) u YU filmu, pozvao me je da se priključim projektu kao reditelj. Ideja je bila da neko ko inače nema iskustva u dokumentarcima radi film jer je i sama struktura „Toplog filma“ hibridna. U pripremama smo shvatili da formalno moramo da budemo provokativni na način na koji je i sama tema bila kroz našu istoriju. Ako je već kvir narativni okvir, pustili smo se u istraživanje − šta je to kvir u filmskoj formi. Trenutno smo počeli da montiramo film i skupljamo veliku količinu arhivskog materijala.

Dobio si sredstva za razvoj projekta na konkursu Filmskog centra Crne Gore za film „Požari”. O čemu će se raditi u filmu i koliko je bitna saradnja sa zemljama regiona u sufinansiranju filmova?

„Požari“ su psihološka drama koja se odvija kao misterija. To su generalno žanrovi i filmski konteksti koji mene privlače. Bojana Radulović, producentkinja iz Podgorice, me je pozvala i rekla – „Konačno imam priču koju bih radila, molim te pročitaj“. Od tog trenutka sam se uključio u projekat po scenariju Jovane Bojović, koja je i uspešna pesnikinja. I baš taj spoj je ono što me je privuklo ovoj potpuno ludoj porodici i jednom savremenom pogledu na život u Crnoj Gori. S ozbirom da sam i ja Crnogorac bilo je prirodno da dobijemo podršku, a sam Filmski centar Crne Gore ima najmoderniji sistem finansiranja u regionu. Priča se odvija u nekoliko dana vanrednog stanja zbog požara koji okružuju Podgoricu. Neprospavane noći guraju porodicu u preveliki broj skrivenih emocija i seksualnih želja. Svako od njih razvija vezu sa misterioznim i zgodnim trenerom, potajno špijunirajući jedni druge. Porodica pada u mrežu opsesija zbog kojih se suočavaju sa svojim najdubljim strahovima. A požari nisu slučajni.

Tvoj prvi dugometražni igrani film je bio „Vlažnost”, koji je imao premijeru 2016. godine na Berlinalu. Šta je potrebno da poseduje srpski film da bi imao uspeha na velikim svetskim festivalima?

Autentičnost i hrabrost. To je u isto vreme najopštiji i najtačniji odgovor na to pitanje. Mislim da je sve drugo neka vrsta kalkulisanja. Hrabrost i autentičnost mogu biti i formalne i narativne. Ja pravim filmove kakve ja želim da gledam. A s obzirom na to koliko vremena, snage, živaca i strasti treba da bi se u našim uslovima snimio ozbiljan film, ne znam kako drugačije osim ako ne veruješ u to svim svojim bićem.

Prošlo je već četiri godine od premijere „Vlažnosti“, koliko je teško održati kontinuitet u radu i usled čega dolazi do velikih pauza između filmova na ovim prostorima?

S obzirom da kod nas nije čvrsto postavljen sistem finansiranja, desilo se da ja toliko dugo čekam. Ne zato što ja nisam bio spreman ranije, nego zbog sistema kojim se provizorno odlučuje ko kad dobija pare. S obzirom na to da ja nisam sedeo i kukao i čekao milost – desilo se da trenutno pripremam dva duga filma. Na nedavno završenom konkursu Filmskog centra Srbije sam dobio pare za produkciju političkog trilera „Zvečarke“ koji sam pisao sa Vukom Boškovićem i Stašom Bajac. U projekat je uključeno dosta evropskih koproducenata tako da sada skupljamo ostatak budžeta u drugim zemljama.

Bio si polaznik i Berlinale Talents i Sarajevo Talents programa. Šta je glavna vrednost takvih programa? Da li je saradnja sa autorima iz celog sveta doprinela da drugačije percipiraš film, ali i nastanak filma?

Kad si na jednom mestu sa toliko kolega sa svih strana sveta, bude ti jako brzo jasno koje su tvoje mane, a koje su i prednosti. Mislim da sam tek tad počeo da zaista cenim formalnu strogoću studiranja na Fakultetu dramskih umetnosti (FDU), naspram previše permisivnih drugih evropskih akademija. Ipak to je sasvim lična preferencija – nekima drugima je to ograničavajuće dok sam ja osetio veliko samopouzdanje zbog tog nametnutog formalizma. Pored ovih introspekcija ima tu i vrlo praktičnog – mnogo ljudi sam tako upoznao sa kojima sam posle i radio. Konkretno, na Sarajevo Talent Campusu sam i upoznao Bojanu Radulović sa kojom sad spremam „Požare“. Imali smo sreće da nam te godine predavač bude Gaspar Noe i da u tako ekstremno ludim okolnostima, učenja o filmu sa njim, upoznamo jedni druge.

Nakon „Vlažnosti“ radio si i film „Posmatrači“ koji je bio prikazivan na RTS-u. U pitanju je namenski film o trgovini ljudima. Na koji način posmatraš rad na namenskom filmu? Da li nešto menjaš u pripremi rada, odnosno da li namenski filmovi mogu da imaju i umetničku vrednost?

 „Posmatrači“ su edukativno-namenski film u svojoj osnovi, međutim ja sam tome pristupio potpuno isto kao i svemu drugom, iako je budžet bio mali. Sad kad se setim toga prosto mi je neverovatno kako smo to uspeli da snimimo za pet dana u tako sumanutim uslovima. Ipak sve je na kraju ispalo mnogo bolje nego što je bilo ko očekivao. Film je ušao u plan i program nastave građanskog vaspitanja u čak pet zemalja. Inače jedna od najzabavnijih stvari mi je da odem na Youtube komentare ispod filma. Energija sa kojom klinci diskutuju i divljaju na teme koje taj film pokreće je pokazatelj koliko smo dobru stvar uradili.

Baviš se društveno angažovanim temama, snimao si emisije i za portal Remarker. Koliko na tebe utiče društveno-politička situacija? Da li misliš da je apolitičnost u izrazu moguća ili je bitno ukazivati na društvene anomalije?

Apolitičnost je semantička podvala. Ne postoji mentalno i fizički funkcionalan građanin koji je apolitičan. Ako se neko ne bavi dnevnom politikom, sebi dozvoljava da neko drugi misli i odlučuje umesto njega što je potpuno politički čin. Da ne ulazim sad u citiranje Brehta, ali živo biće je političko biće, samo se određene strukture trude da ti ogade političku misao i time te pasiviziraju u debilno stanje – a tad može da te ubedi u sve ono što njemu odgovara. Odrastao sam u Srbiji devedesetih i ostao ovde da živim − samo to je već politički čin najvišeg reda. Celokupan moj drugi angažman je deo mog karaktera i odnosa prema svetu.

Ove godine si bio žiri na FEST-u, selektor na Bašta Fest-u… Mnogi festivali su otkazani, a bioskopi ne rade, iako je bilo najavljeno otvaranje. Da li i na koji način filmska industrija može da opstane u ovakvim okolnostima?

Trudimo se tako što smo spremni da reagujemo na sve promene. Online streaming je samo deo mogućnosti za gledanje filma, ali je ona sada jedino smislena i odgovorna. Ako pogledamo da je Sarajevski filmski festival počeo u toku rata, dok su četiri godine bili opkoljeni i dok su granate padale po njima – mislim da je svaka naša realnost jednostavnija. Okej, stalo je sve, ali će se nastaviti jednog dana. Bioskop i festivali su preživeli i pojavu televizije i interneta, neće jedna pandemija da razori nešto toliko kulturno duboko ukorenjeno. Bitna je podrška institucija, kao što vidimo svuda u EU, ali za to je neophodna funkcionalna država i realan demokratski sistem.

Snimao si kratke forme („Četvrtak“, „Početak leta“), dugometražne igrane filmove, namenske, TV filmove, dokumentarne filmove, snimao si različite emisije. Često govorimo da danas ne postoje jasne granice između medija i medijskih formi, da je moguće i poželjno praviti skokove iz jedne u drugu. Koji medij tebe posebno zanima i da li ima neki u kojem se još nisi oprobao, a voleo bi?

Radio sam i radio drame (smeh). Mislim da je logična sledeća tačka pozorište i tu pripremam dve drame Staše Bajac. U stvari, počeo da asistiram Tomiju Janežiču još dok sam bio u gimnaziji, a kasnije sam radio i sa Oliverom Frljićem, tako da je čudno što tek sad počinjem i u pozorištu da režiram. Sebe gledam kao reditelja u najširem smislu, pored toga što sam i psihoterapeut. Rad sa ljudima je ono što mene ispunjava, pa bio to film, predstava, emisija, koncert, reklama ili psihoterapijski rad.

 

NASLOVNA FOTOGRAFIJA: Jelena Janković