SRB ENG

Hladna Kanada

Kritika filma „Easy Land"

05. mart 2020. | Autor: Boris Grgurović



KRITIKA FILMA: Easy Land

SCENARIO I REŽIJA: Sanja Živković

ULOGE: Mirjana Joković, Nina Kiri, Daniel Kash

TRAJANJE: 90'

ZEMLJA: Kanada

GODINA: 2019.

 

Na 48. FEST-u, u okviru programa FEST Fokus, prikazan je film Easy Land, srpsko-kanadske filmske rediteljke i scenaristkinje Sanje Živković. Easy Land je debitantsko ostvarenje mlade rediteljke, nakon nekoliko uspešnih i zapaženih kratkih filmova, koji su prikazani na festivalima širom sveta. Njen prvi dugometražni igrani film, takođe ima zapažen festivalski život i nakon prošlogodišnje premijere na festivalu u Torontu, prikazan je i na drugim većim festivalima u Kanadi, kao i na internacionalnom festivalu Palm Springs u Americi, dok je evropsku premijeru imao na ovogodišnjem filmskom festivalu u Geteborgu. Pre svega, u pitanju je veoma iskren i nepretenciozan film sa dobrim glumačkim izvedbama, što često i publika i kritika ume da prepozna i podrži, kao što je to bio i slučaj i u Beogradu, gde je održana srpska premijera u prepunoj Dvorani Kulturnog centra Beograda.

Protagonistkinje filma Easy Land su Jasna (Mirjana Joković), samohrana majka i njena ćerka Nina (Nina Kiri), koje žive u Torontu u koji su emigrirale iz Srbije i gde se bore da pronađu svoje mesto pod suncem. Međutim, život emigranata nigde nije lak, a posebno otežavajuća okolnost su Jasnini psihički problemi koji produbljuju jaz između nje i ćerke-tinejdžerke. Jasna i Nina nekako spajaju kraj sa krajem, kada zbog iznenadne poslovne prilike, Jasna, arhitekta po profesiji, prestaje da pije lekove, zbog čega joj se stanje postepeno pogoršava.  Nina ubrzo biva prinuđena da donosi odluke koje utiču na njenu, ali i na budućnost njene majke. Iako je ova situacija veoma dramski potentna, nedovoljno gradira i čini da odnos glavnih junakinja mahom stagnira u ovom filmu.

Scenaristkinja i rediteljka se odlučila da paralelno pratimo dve odvojene priče majke i ćerke, što samo po sebi nije problematično, ali usled ovakve strukture, glavni motor priče, koji bi trebalo da bude odnos majke i ćerke, nedovoljno je iskorišćen i svaka od junakinja ima svoj razvoj, dok njihov specifičan odnos ostaje isključivo okvir. Takođe, šteta je što ova dva karaktera nemaju više dodirnih tačaka, budući da su malobrojne scene između Jasne i Nine, najemotivniji i glumački najbolji deo filma. Nije retkost da u debitantskim ostvarenjima dramske situacije, koje su suštinski „ispred nosa“, budu nedovoljno razvijene i umesto da se produbljuje već kompleksan odnos, filmsko vreme popunjavaju manje važne, a ponekad čak i trivijalne situacije koje ne doprinose mnogo ni karakterima, a ni radnji filma, zbog čega se pojavljuje problem opšteg mesta. Tako Nina, introvertna i mrzovoljna tinejdžerka, polako zavoli pozorište u koje je došla da radi po kazni, koje joj pomaže da se otvori ka spoljnom svetu i zbliži sa vršnjakom Armanom (Semi Azero), dok Jasnina opsesija simboličkim idejnim projektom za zgradu „Easy Land“ od samog početka je osuđena na propast, čime se gledaocu odmah stavlja do znanja da će budući neuspeh snažno uticati na njenu psihološku stabilnost.

Emigracija, kao tema, veoma je pametno i sa merom tretirana u ovom ostvarenju. Ni u jednom trenutku nije prisutna ksenofobija ili ekstrem bilo koje vrste, ali određena vrsta distance institucija i ljudi prema emigrantima je itekako prisutna, te tako i Nina uspeva da se zbliži samo sa još jednim emigrantom, školskim drugom Armanom.

Dosta toga pozitivnog bi moglo da se napiše i o glumačkim ostvarenjima dve glavne glumice, Mirjane Joković i Nine Kiri. Iako raspolažu poprilično drugačijim glumačkim sredstvima, obe su veoma uverljive u svojim ulogama. Ninu Kiri ćemo sigurno imati prilike da gledamo opet u budućnosti, verovatno u nekim stranim produkcijama, dok nas je Mirjana Joković podsetila koliko srpskoj kinematografiji nedostaju njena glumačka ostvarenja. Pored glavnih glumica, treba izdvojiti i fotografiju Maje Banković koja čini Kanadu hladnijom i zatvorenijom od svakog predgrađa Beograda. I pored skromnih produkcijskih uslova, deluje da je estetika filma u potpunosti ispratila rediteljkinu zamisao.

Easy Land, debitantsko ostvarenje Sanje Živković, pokazuje potencijal autorke da se dalje razvija u pravom smeru. Ovaj film nam daje dovoljno razloga da ispratimo buduće filmove ove rediteljke i scenaristkinje, koji će nesumnjivo biti još kvalitetniji kako se njen autorski rukopis bude dalje razvijao.

Svi tekstovi odražavaju isključivo stavove autora i ne predstavljaju stavove Filmskog centra Srbije, kao ni NFC Filmarta. Filmski centar Srbije i NFC Filmart se odriču odgovornosti za sve upotrebe informacija koje su u njima sadržane.