Kaskader i koordinator kaskadera Slaviša Ivanović je u svojoj filmografiji, od 1995. godine do danas, nanizao gotovo stotinu profesionalnih stavki (a među njima: Ubistvo s predumišljajem, Četvrti čovek, Šišanje, baš kao i Braća Blum, Largo Vinč, 3 dana za ubistvo, Novembarski čovek…). Na jesen nas očekuju premijere još nekoliko ostvarenja na kojima je Ivanović radio i sarađivao, što je bio direktan povod za ovaj kratki razgovor o profesiji kaskadera u srpskom filmskom kontekstu.
Kako je biti kaskader sada i ovde? Kako izgleda život filmskog kaskadera (i koordinatora kaskadera) u Srbiji danas?
Biti kaskader u Srbiji trenutno je odlično, dok donedavno nije bilo nimalo lako. Put je, verujte, bio trnovit. Zahtevan je to posao. Osim obaveza na projektima, mora se konstantno trenirati i uvežbavati. Kaskaderstvo se veoma brzo razvija i moramo biti u toku svih dešavanja kako bismo stalno unapređivali svoj rad i učinak.
Da li se na snimanjima i tokom priprema ponekad susrećete sa nepremostivim preprekama?
Nepremostivih prepreka nema. Dobrom organizacijom i koordinacijom sve rešavamo. Naravno, da bi se to postiglo potrebna je saradnja i sa drugim sektorima u filmskoj ekipi. Kaskader je deo ekipe, tako da je dobra koordinacija često od ključnog značaja za ostvarivanje postavljenih zadataka.
Ima li dovoljno poštovanja filmskih stvaralaca za vaše kolege i Vas?
U Srbiji poštovanja, nažalost, nema dovoljno. U inostranstvu nas, recimo, veoma cene. Slično je i u regionu, pošto su ljudi iz filma uglavnom informisani o našem uspehu na svetskom prvenstvu koje je održano 2014. godine u Rusiji i na kome smo osvojili prvo mesto.
Ostavimo li po strani budžetska ograničenja, ima li ogromnih razlika u vašem radu sa domaćim i filmskim ekipama koje dolaze u Srbiju iz inostranstva?
Velikih razlika u suštini nema, ali finese postoje. U inostranim ekipama je profesionalnost na visokom nivou, a isto važi i za odnos prema kaskaderima. U Srbiji još uvek nismo dostigli taj novo, mada bih rekao da idemo u tom smeru.
Povremeno glumite manje epizode u filmovima u kojima ste zaduženi za kaskade. Ima li na tom polju nekog žaljenja za većim i glumački zahtevnijim šansama?
Nema. Da me je zanimala gluma verovatno bih pokušao da je upišem i završim. Zadovoljava me rad na manjim ulogama koje u svom opisu imaju ozbiljne kaskade – veće me zaista ne zanimaju. Kaskader ne želi da mu se lice vidi po svaku cenu – nama je veći izazov da se uklopimo toliko dobro da nas ni familija ne prepozna zato što to onda znači da si uradio dobar posao.
Kaskaderski rad se obično povezuje sa žanrovskim filmom, koji, nažalost, kod nas nikako istinski da zaživi; s druge strane, gledali smo vas u Sobi smrti Nemanje Ćeranića, koji očito forsira taj žanrovski pristup, a nedavno ste radili i na filmu Ederlezi Rising… Primećujete li onda boljitak po pitanju razvoja žanrovskog filma u Srbiji?
Žanrovski film u Srbiji gazi sigurnim korakom u svetlu budućnost, što nama kaskaderima mnogo znači. Nakon filmova Zona mrtvih, Mamula, Procep, Ederlezi Rising, Soba smrti, Inkarnacija, koji je nedavno na festivalu Cinema City u Novom Sadu imao domaću premijeru, sve smo bliži masovnijoj produkciji. To me veoma veseli.
Čime ste na profesionalnom planu trenutno zauzeti, šta je on što vam sleduje u doglednoj budućnosti?
Trenutno radimo na dva televizijska projekta. U pitanju su serije Ubica moga oca i Vojna akademija. Pored toga, uposleni smo i na par reklama i jednom stranom projektu o kome ne smem da otkrivam detalje.
Razgovarao: Zoran Janković