Nemanja Ćipranić je debitovao sa trilerskim ostvarenjem „Amanet“ 2015. godine koji je premijerno prikazan na renomiranom Filmskom festivalu u Montrealu (Montreal World Film Festival). Na 39. izdanju Festivala filmskog scenarija u Vrnjačkoj banji „Amanet“ je nagrađen za scenario koji je pisala Sara Radojković. Nemanja Ćipranić je 2020. godine, u jeku pandemije režirao seriju „Crna svadba“ čiji je i scenarista, uz Strahinju Madžarevića. Na nedavno završenom konkursu Filmskog centra Srbije, Ćipranićev novi projekat, „Štelovanje“ je primio podršku.

Veći deo prošle godine si proveo radeći na seriji „Crna svadba“. Kako je bilo snimati u pandemiji? Kako gledaš na uticaj pandemije na filmsku i televizijsku industriju u Srbiji, a kako globalno?

Snimao sam seriju koju smo spremali dve i po godine, sa ekipom na kojoj bi pozavideli mnogo iskusniji i bolji od mene, tako da sam bio presrećan što sam tu gde jesam. Naravno konstantan strah od korone i rigorozne mere koje smo poštovali nisu baš lepa uspomena, ali srećom niko od ekipe se nije zarazio.

Televizija, a naročito striming platforme verovatno jesu pobednici pandemije, ako to uopšte ima smisla reći, bioskopi su pretrpeli težak udarac i nadam se da će se uskoro oporaviti i prevazići sve teškoće koje su imali čak i pre korone. U Srbiji je prošle godine snimano neverovatno mnogo projekata i taj broj premašuje obim produkcije mnogo većih zemalja, tako da smo sa te strane stvarno bili povlašćeni u odnosu na veliki deo sveta.

Šta nam možeš reći o svom novom projektu „Štelovanje“? Kakvi su ti dalji planovi sa ovim filmom? Šta te je inspirisalo da pokreneš ovaj projekat? Kako se iskustvo priprema za drugi film razlikuje od onog za prvi?

„Štelovanje“ je triler koji se snažno oslanja na film noar, ali takođe je i kritika društva i globalizma. Žanrovski okvir u kom se kreće daje mu jednu širinu kojom lokalni milje i priču čini razumljivom i ljudima van ovog područja. Snimanje je planirano za 2023. godinu, a do tada sledi omiljeni deo svih autora, a to je pronalaženja dodatnih sredstava kako bi se zaokružio budžet.

Inspiraciju sam tražio u svim filmovima uz koje sam odrastao i koje volim. Svakim novim projektom stičem dragoceno iskustvo i znanje, tako da svaki sledeći put ulazim sa većim predznanjem, ali to samo u teoriji, jer u praksi je svaki projekat život za sebe sa novim izazovima i rešenjima, jedino pristup uvek ostaje isti, a on je potpuna posvećenost tome što radim.

Kao mladom reditelju, koliko ti je bilo teško da se izboriš za svoj debitantski dugometražni film? Kako iz današnje perspektive gledaš na „Amanet“?

Žan Pjer Melvil (Jean-Pierre Melville) je jednom prilikom rekao da se prvi film mora snimati krvlju, suzama i znojem i da ne postoji drugi način. Mislim da je u Srbiji situacija za nijansu komplikovanija. „Amanet“ je sniman potpuno van institucija i sistema, isključivo velikim entuzijazmom ekipe i ličnim zalaganjem. Iz ove perspektive smatram da je to bila jedna „samoubilačka misija“ u kojoj na svu sreću niko nije „poginuo“. Sem toga divno iskustvo i jedna od najvažnijih stvari u mojoj dosadašnjoj karijeri. Svakako mislim da šansu ne treba čekati, nego se za nju boriti, i nema odustajanja čak i kad situacija deluje beznadežno.

P.S. Ovde si mlad sve dok ne odeš u penziju.

I na svom debitantskom filmu, a i na „Štelovanju“ sarađivao si sa scenaristima, prvo sa Sarom Radojković, a sada sa Strahinjom Madžarevićem. Ovo nije često slučaj u domaćoj kinematografiji, češće smo u prilici da gledamo filmove čiji su reditelji ujedno i scenaristi. Koliko je za tebe važno da imaš saradnika na tom polju?

Za dobar film su važne tri stvari, a to su: priča, priča i priča, reče davno jedan neuporedivo pametniji reditelj od mene. Scenario je osnov, temelj za sve dalje, jako cenim svoje kolege scenariste i njihovu profesiju da bih se usudio da radim bez njih. Kreativne rasprave pa i svađe su deo procesa, ali niko nije iznad filma. Što više ruku prođe i što se više radi na scenariju to će krajnji produkt biti bolji, a kao reditelju mi pomaže da unapred sagledavam neke stvari koje me čekaju na setu.

Režirao si filmove, ali si radio i za televiziju, kako se tvoj pristup razlikovao u ovim slučajevima? Sa Strahinjom Madžarevićem si sarađivao i na seriji „Crna svadba” kao i na novom filmu. Koliko se vaša kreativna saradnja razlikovala na ova dva projekta?

Ne značajno. S obzirom da su serije evoluirale tokom prethodne dve decenije da bi sada bile, maltene, izjednačene sa filmom. „Crnu svadbu“ sam tretirao kao film iz deset segmenata, tako da nisam pravio neku naročitu razliku u pristupu.

Dramska struktura se naravno razlikuje, tako da je princip pisanja bio nešto drugačiji, ali pristup je uvek isti maksimalno fokusiran na dati projekat.

Takođe, saradnju sa direktorom fotografije Igorom Marovićem nakon „Amaneta“ ponovio si i na „Crnoj svadbi“. Šta je ono čemu se vraćaš kod izbora autorskih saradnika na svojim projektima?

Igor i ja smo počeli da sarađujemo tokom studija, u međuvremenu smo postali veliki prijatelji i ono što je najvažnije mislim da se jako dobro razumemo bez velike priče. Naravno, ni rezultati te saradnje nisu loši. Za ovo drugo bih odgovorio pitanjem − zašto selektor Argentine stalno zove Mesija u ekipu? Šalu na stranu, mislim da je opet presudno razumevanje i sličan pristup poslu.

Moglo bi se reći da je u poslednje vreme film delimično ugrožen, sa porastom kvalitetnog televizijskog sadržaja, ali i pojavom velikog broja striming platformi te sve slabije posećenosti bioskopa. Kako ti gledaš na ovu situaciju? Šta misliš, da li će film „preživeti“?

Film će sigurno preživeti, to ne dovodim u pitanje, ne nužno u obliku u kom je do sad postojao. Ne mislim da striming platforme zadaju konačan udarac filmu, čini mi se da autori i producenti to rade, odnosno da podilaženje sa jedne strane publici, zarad što boljeg rezultata na blagajnama, i fondovima i festivalima sa druge strane, ništa dobro ne može doneti. Ne vidim preveliku hrabrost, svežinu i lucidnost, a siguran sam da su tu negde. Verujem da je neki novi „Novi Holivud“ odmah iza ćoška.

Kako na tebe kao na reditelja utiče filmska kritika? Kako gledaš na njenu poziciju danas? Da li je na tebe uticala filmska kritika dok si studirao? Da li je danas čitaš?

Zavisi od toga da li je kritika konstruktivna i utemeljena ili pristrasna odnosno maliciozna. Danas kao i uvek njena pozicija mora biti značajna, u suprotnom bismo došli u situaciju da imamo stanje opšte stagnacije čak i spuštanja lestvice veoma nisko. Uvek sam se trudio da razvijam sopstveno mišljenje i pogled na stvari koje me zanimaju.

Tvoj prethodni film je imao jasan pečat žanra (trilera), da li je to slučaj i sa „Štelovanjem“? Tvoja estetika predstavlja nešto novo u domaćem filmu, kako vidiš svoje mesto u srpskoj kinematografiji? Da li smatraš da žanr dobija svoje mesto u domaćem filmu?

Žanrovski film je kičma svake stabilne kinematografije i on mora postojati, takođe smatram da svaki film ima svoj žanr i podela na autorski i žanrovski film je jedna zamena teza i kolokvijalnost koja se usadila u nas. „Štelovanje“ je takođe triler, ali kao što spomenuh i neo noar, konvencija žanra mu daje jednu univerzalnu razumljivost za lokalni milje i okolnosti koje obrađuje. O mom mestu u srpskoj kinematografiji nadam se da će govoriti moja dela. Tu sam, to mi je trenutno najvažnije. Smatram da se menja situacija u srpskoj kinematografiji i da priliku konačno dobijaju i neki novi ljudi sa svežinom i hrabrošću da rade stvari koje zaista žele. Trileri i kriminalistički filmovi su sve prisutniji i to me, kao čoveka kog su takvi filmovi i naveli da se bavim ovim poslom, veoma raduje.

 

NASLOVNA FOTOGRAFIJA: Anđelija Blagojević